Владимир Коларић: Писање и живот

Борислав Пекић је сведочио о једном разговору са већ тешко оболелим Данилом Кишом, који је на питање да ли га нешто боли, одговарио да га боли „живот“. Разговор се, према Пекићу, даље наставио са још две реплике, без назнаке које припада којем од два велика писца. „Можда не боли живот. Можда боли сазнање да се не води на прави начин“, рекао је један, на шта је други одговарио: „А можда је баш то – живот“.
Илија Марић у својој књизи „Белешке о Кишу и философији“ (Библос, 2026) овај дијалог коментарише речима како се „живот не може водити на прави начин, јер никада није целовит, апсолутан, него је тек једна од могућности. Коју год могућност да одаберемо, није она права. Права би била само целина, апсолут, али се овај не може одабрати нити досећи“.
За Киша тако, наводи Марић, „одговор на питање да ли је вреднији стварни живот или писање гласи да је вреднији стварни живот“, с тим „што ми у стварности никада не можемо живети стварни живот, јер никада не можемо живети целину свих могућности, никада не можемо досећи апсолут. Остаје, дакле, да се апсолут досегне на неки други начин“, а за Киша је тај начин био литература.
Ипак, Киш је и даље био свестан непревладиве напетости између ове две категорије, па тако пише како писац „води опасан двоструки живот. Он се игра ватром, животом, он покушава да дотакне апсолут који је недодирљив или можда треба такав да остане. Он жели да убере забрањено воће“.
Киш дакле писање ставља у контекст кушања за „дрвета познања добра и зла“, са преступањем заповести коју је Бог дао првим људима у Едену. Марић се коментаришући ово позива на Бодлера, који сматра да писац у својим делима ствара „вештачки рај“, где „атрибут ‘вештачки’ указује заправо на то да стварни апсолут није досегнут него је само симулиран“, па ће Киш зато „трагање књижевности за апсолутом видети као болест“, због чега „не прихвата књижевни начин живота као једну од могућности да се проживи људски живот“.
Без намере да полемишемо са Кишом, Пекићем или Марићем, покушајмо ове речи укратко сагледамо са хришћанског становишта. Хришћанство не одбацује људско стваралаштво, напротив, оно је оправдано већ у Едену, када је човек позван на састваралачку сарадњу са Богом. Ипак, то стваралаштво не сме да буде усмерено ка увећању човекове овоземаљске моћи према другим људима и према Богу или умишљају да својим сопственим снагама можемо достићи истину, истинити живот и истинито постојање. Ово управо и значи да све што се ради треба радити „у славу Божију“, јер без Њега не бисмо ни постојали ни одржали се у постојању, а камоли нешто могли да створимо.
Писање се, дакле, не одбацује, али оно не може бити самовласно људско средство за досезање „апсолута“. У том смислу, оно и не може бити одвојено од живота, јер за верујућег човека циљ живота је сједињење са Богом, а самим тим и циљ сваке људске делатности, па и списатељске и уметничке.
Писање је дар који може да нам помогне у нашем приближавању Богу, али не сме бити замена за то приближавање нити његово једино средство, посебно ако је схваћено само као резултат наше људске способности, а не као Божији дар.
Живот у овом палом свету, стога, јесте „бол“, јер у њему никад нећемо доживети целовитост и апсолут, са писањем или без њега. За хришћанина ове категорије имају есхатолошки карактер, односно могу бити (на неки нама за сада непојмљив начин) остварене тек с оне стране времена, по Васкрсењу. Писање, као и сваки дар, у томе може да има своју улогу, али не као одвојено до Бога и целине наше личности ка Њему усмерене, од образа Божијег у нама и Логоса који управља свиме у овом и у свим световима који су постојали, постоје и који ће постојати.
Циљ нашег живота, другим речима, није „остварење свих могућности“ и досезање „целовитости“ и „апсолута“ у овом животу, него тежња целог нашег бића као Добру, која је наше истинско назначење и жива икона наше вере и наде у Царство небеско, односно досезање целовитости и свејединства у Веку будућем.