Kada Đorđe Jovanović u svojoj prvoj zbirci poezije „Skok iz gnezda“ (Poetikum, 2023) kaže kako pesnik pre svega „mora biti Lep“, on razume se ne misli na fizički izgled, nego na sposobnost pesnika da rečima širi lepotu i njima/njome gađa ljudska srca, da „ispuni svaki čovekov živac i damar“. To nije bezazlena delatnost, jer pesnik, čak i na telesnom nivou, utiče na drugoga, a pre toga na samog sebe, iznutra ga preobražavajući. Kada pesnik daje krv nekome, on mora ma ima na umu „šta sve može da se desi sa čovekom kada se moja krv u njega ulije“, pa on „možda zapeva, a možda zacvili i zagrebe“.
Pesnikova delatnost je gotovo asketski zanos, u kom on skoro da zaboravlja na svet i svoje telesne potrebe, sanjajući „o slobodi“, koja je u razvezivanju za svim svezama ovoga sveta, osim onom najvažnijom, sa ljubavlju. U nekim pesmama ta čežnja kod Jovanovića dobija direktno mističke i religijske konotacije, izjednačavajući se sa molitvenim prizivom kojim „ljubav bezuslovnu osećam i lepotu svu sagledavam“. Poezija, kao i mistička askeza, stoga je težnja za oslobođenjem i bekstvom od „rulje, večne gužve i stiske“, od „poziranja“, bivanje „iznad svake podele i novca“, i ona je tako „najveći iskorak čoveka ka nebu“ i „nebeska enklava na zemlji“. Pesnik oseća poeziju u celom svetu, otkrivajući u njemu tragove stvaranja i nagoveštaje vaskrsenja, pa on svojom poezijom istovremeno preobražava i oživljava svet, tako često otuđen od samog sebe i prepušten inertnosti, odvojen od svog istinskog naznačenja.
Prva Jovanovićeva zbirka, kako već i njen naslov sugeriše, okrenuta je ka odrastanju, upuštanju u svet a još više u poeziju, kao i preispitivanju samog pesničkog poriva i njegove pozicije, kako društvene i egzistencijalne, tako i, moglo bi se reći, ontološke ili metafizičke. Druga zbirka, „Među čituljama“ (Librum, 2026) vidno je zrelija, mirnija i više okrenuta spoljnjem svetu, uočavanju i interpretiranju različitih iskustava i osećanja, koja mogu pripadati različitim ljudima.
Pesnik ovde pre traga za „damarima života“ u drugim ljudima i svetu oko sebe, često onim niščim, „poniženim i uvređenim“, gde nalazi čak i mogući začetak nekakvog drugog, drugačijeg i novog života, osnovu preobražaja njegovog sadašnjeg i palog stanja („Hoće li zaista novi damar života / biti začet u toj poniženoj masi / u kojoj zbratimljeni sede / sve sami bogalji i siromasi.“) Pesnik zapaža različite, usputne i naizgled sitne postupke i reči koji otkrivaju ljudsku želju za preobražajem i lepotom, za nečim višim od tavorenja i otimanja, koji u većoj meri karakterišu naše živote. „Nepatvorena svetlost“ koje se nekada nalazi, pa čak se može i zapaziti u ljudima, „ne može ugušiti ni cela svetlostgasna stanica pakla“, i ona je istinska nada i osobenost i mogućnost istinskog čoveka. Pesnik je taj koji bi trebalo da je poseduje, ali svakako da je prepoznaje, što bi trebalo da znači da je bar unekoliko poseduje, jer ne možemo biti kadri ni da zapazimo ono čemu bar donekle nismo sazvučni. To je najpre ona „tajna nad tajnama“, koja „ga pesnikom i čini“, po samim tim i unekoliko uzornim čovekom, koji je za razliku od onih koji nisu pesnici obavezan i unutrašnje prinuđen da je saopštava drugima, specifičnim jezikom poezije, koja pre naznačava i nadahnjuje nego što objašnjava na jednoznačan i svodiv način.
Za Jovanovića je takav, dakle pravi, pesnik, pa i pravi čovek, ugrožena vrsta, nužno proganjan kako od silnika, tako i do samozatvorenih, inertnih, ovome svetu predatih i potčinjenih ljudi, koje govor tajne samo nepotrebno uznemirava u njihovom silništvu ili njihovom tavorenju, u njihovom ropstvu gluvom pa i neprijateljski opredeljenom prema slobodarskom i oslobodilačkom govoru tajne.
„Genijalnost“ stoga nije do uma i inteligencije, nego su za nju „presudni oko i srce čovekovo“, odnosno „koliko je oko u stanju da vidi lepog koje srce prepoznaje kao takvo“. Genijalniji se, kaže dalje pesnik, ne može postati „snagom volje“, već „možda jedino plačem“. Pesnik dakle opaža tu „nepatvorenu svetlost“ u ljudima i svetu, koju je kadar da prenese drugima, dodirujući i možda menjajući njihova srca, a time i njihovo usmerenje, od ropstva ka slobodi, odnosno od palosti ka večnosti, od tavorenja i trajanja ka vaskrsenju, a to čini pre svega zahvaljujući svojoj sposobnosti da oseti ljude i da zbog njih pati, da pati u krajnjoj liniji zbog stanja palog sveta i sebe samog. Pesnici među ljudima, tim živim čituljama, time „opominju da smrt ne postoji“, odnosno da se ona može pobediti, jer bez toga ne samo da nema smisla poezija, nego ni naši životi i život sam.
Poezija bi stoga trebalo da zameni svakodnevni govor, jer ona je kao takva govor vaskrsni, oživljavajući i preobražavajući, a jedina pesnikova nada je, pored toga da ga poezija svog „obuzme i prožme“ da na njega „uvek misli neka čista duša“, koju njegova poezija otvara, priziva i kojoj se zapravo odaziva.
Đorđe Jovanović je pesnik koji se ne boji optužbi za romantičnost, pa i sentimentalnost i patetiku, što u njegovom slučaju nije stvar naivnosti, nezrelosti, nedoraslosti, arhaičnosti ili samoljublja, već uverenosti u ozbiljnu duhovnu utemeljenost njegovog pesničkog izraza i njegove pesničke misije, koju izjednačava sa životom samim viđenim kao svedočenje lepote i ljubavi, a tome i Boga i njegovog delovanja u svetu. Ovaj hrabri mladić stoga ne podilazi svetu ni trendovima, već postojano sluša svoj unutrašnji glas u kojem pokušava da prepozna tragove one Reči koja nas je stvorila i koja u nama i dalje odjekuje i vodi nas, bili mi toga svesni ili ne, bili joj zahvalni ili ne. Baš u tim kategorijama Jovanović i sagledava istinsku prirodu i istinsku delatnost pesnika.
Vladimir Kolarić za Kompasinfo
