Када Ђорђе Јовановић у својој првој збирци поезије „Скок из гнезда“ (Поетикум, 2023) каже како песник пре свега „мора бити Леп“, он разуме се не мисли на физички изглед, него на способност песника да речима шири лепоту и њима/њоме гађа људска срца, да „испуни сваки човеков живац и дамар“. То није безазлена делатност, јер песник, чак и на телесном нивоу, утиче на другога, а пре тога на самог себе, изнутра га преображавајући. Када песник даје крв некоме, он мора ма има на уму „шта све може да се деси са човеком када се моја крв у њега улије“, па он „можда запева, а можда зацвили и загребе“.
Песникова делатност је готово аскетски занос, у ком он скоро да заборавља на свет и своје телесне потребе, сањајући „о слободи“, која је у развезивању за свим свезама овога света, осим оном најважнијом, са љубављу. У неким песмама та чежња код Јовановића добија директно мистичке и религијске конотације, изједначавајући се са молитвеним призивом којим „љубав безусловну осећам и лепоту сву сагледавам“. Поезија, као и мистичка аскеза, стога је тежња за ослобођењем и бекством од „руље, вечне гужве и стиске“, од „позирања“, бивање „изнад сваке поделе и новца“, и она је тако „највећи искорак човека ка небу“ и „небеска енклава на земљи“. Песник осећа поезију у целом свету, откривајући у њему трагове стварања и наговештаје васкрсења, па он својом поезијом истовремено преображава и оживљава свет, тако често отуђен од самог себе и препуштен инертности, одвојен од свог истинског назначења.
Прва Јовановићева збирка, како већ и њен наслов сугерише, окренута је ка одрастању, упуштању у свет а још више у поезију, као и преиспитивању самог песничког порива и његове позиције, како друштвене и егзистенцијалне, тако и, могло би се рећи, онтолошке или метафизичке. Друга збирка, „Међу читуљама“ (Либрум, 2026) видно је зрелија, мирнија и више окренута спољњем свету, уочавању и интерпретирању различитих искустава и осећања, која могу припадати различитим људима.
Песник овде пре трага за „дамарима живота“ у другим људима и свету око себе, често оним нишчим, „пониженим и увређеним“, где налази чак и могући зачетак некаквог другог, другачијег и новог живота, основу преображаја његовог садашњег и палог стања („Хоће ли заиста нови дамар живота / бити зачет у тој пониженој маси / у којој збратимљени седе / све сами богаљи и сиромаси.“) Песник запажа различите, успутне и наизглед ситне поступке и речи који откривају људску жељу за преображајем и лепотом, за нечим вишим од таворења и отимања, који у већој мери карактеришу наше животе. „Непатворена светлост“ које се некада налази, па чак се може и запазити у људима, „не може угушити ни цела светлостгасна станица пакла“, и она је истинска нада и особеност и могућност истинског човека. Песник је тај који би требало да је поседује, али свакако да је препознаје, што би требало да значи да је бар унеколико поседује, јер не можемо бити кадри ни да запазимо оно чему бар донекле нисмо сазвучни. То је најпре она „тајна над тајнама“, која „га песником и чини“, по самим тим и унеколико узорним човеком, који је за разлику од оних који нису песници обавезан и унутрашње принуђен да је саопштава другима, специфичним језиком поезије, која пре назначава и надахњује него што објашњава на једнозначан и сводив начин.
За Јовановића је такав, дакле прави, песник, па и прави човек, угрожена врста, нужно прогањан како од силника, тако и до самозатворених, инертних, овоме свету предатих и потчињених људи, које говор тајне само непотребно узнемирава у њиховом силништву или њиховом таворењу, у њиховом ропству глувом па и непријатељски опредељеном према слободарском и ослободилачком говору тајне.
„Генијалност“ стога није до ума и интелигенције, него су за њу „пресудни око и срце човеково“, односно „колико је око у стању да види лепог које срце препознаје као такво“. Генијалнији се, каже даље песник, не може постати „снагом воље“, већ „можда једино плачем“. Песник дакле опажа ту „непатворену светлост“ у људима и свету, коју је кадар да пренесе другима, додирујући и можда мењајући њихова срца, а тиме и њихово усмерење, од ропства ка слободи, односно од палости ка вечности, од таворења и трајања ка васкрсењу, а то чини пре свега захваљујући својој способности да осети људе и да због њих пати, да пати у крајњој линији због стања палог света и себе самог. Песници међу људима, тим живим читуљама, тиме „опомињу да смрт не постоји“, односно да се она може победити, јер без тога не само да нема смисла поезија, него ни наши животи и живот сам.
Поезија би стога требало да замени свакодневни говор, јер она је као таква говор васкрсни, оживљавајући и преображавајући, а једина песникова нада је, поред тога да га поезија свог „обузме и прожме“ да на њега „увек мисли нека чиста душа“, коју његова поезија отвара, призива и којој се заправо одазива.
Ђорђе Јовановић је песник који се не боји оптужби за романтичност, па и сентименталност и патетику, што у његовом случају није ствар наивности, незрелости, недораслости, архаичности или самољубља, већ уверености у озбиљну духовну утемељеност његовог песничког израза и његове песничке мисије, коју изједначава са животом самим виђеним као сведочење лепоте и љубави, а томе и Бога и његовог деловања у свету. Овај храбри младић стога не подилази свету ни трендовима, већ постојано слуша свој унутрашњи глас у којем покушава да препозна трагове оне Речи која нас је створила и која у нама и даље одјекује и води нас, били ми тога свесни или не, били јој захвални или не. Баш у тим категоријама Јовановић и сагледава истинску природу и истинску делатност песника.
Владимир Коларић за Компасинфо
