Како игра речи у наслову сугерише, лик из наслова романа „Онтолошки пацијент“ Младена Јаковљевића (Академска књига, 2026) нема проблема са телесним обољењем, макар и оним најтежим, него са бићем, постојањем и смислом. Приповедач у првом лицу једне од наративних линија романа заиста иде на психотерапију, али оно што открива помоћу ње указује на дубљу кризу његовог идентитета и односа према реалности, а која објашњава његов сив и дистанциран однос према људима, догађајима, сећањима, па и самом себи, упркос његовој (пре)наглашеној, (поп)културно и интелектуалној, самосвести.
Свако поглавље ове линије започиње указивањем на неку популарну песму, која истовремено прати приповедачев музички укус (до кога му је веома стало), боји атмосферу поглавља и мотивско-значењски га осветљава, док су поглавља друге наративне линија – како се постепено открива, посвећене његовим прецима – најављена библијским цитатима. Ово није нимало случајно, јер се може рећи да друга линија на неки начин осветљава прву, указујући на њен истински смисао, па и на истинску (онтолошку, пре него психолошку) природу тегобе њеног приповедача и протагонисте.
Ово осветљавање није просто наративно и биографско, у смислу да указује на директну узрочно-последичну везу између прошлости и садашњости, односно између генерација једне породице, већ пре типолошко, у смислу да указује на природу представљених проблема и недоумица, односно на њихово истинско тумачење, па тиме и на суочавање са њима.
Древно зло са којим имају посла ликови наративне линије из (не тако далеке) прошлости, можда заиста на крају и бива побеђено и не угрожава директно њихове потомке, али оставља трајан траг у душама жртава, учесника и сведока, које свакако утиче на њихов даљи живот, односе са људима и светом, па тако и на потомство. Такође, то зло је окрутно и немилосрдно, али ипак не и независно од људске слободе, па тако се усељава само оне са „празнином у души“, највећој онда када је последица убиства другог човека.
У том смислу, што сведочи о томе да библијски цитати овде нису стављени тек украса ради, слика света у овом роману, па слика „палог света“, не подразумева нити дивљање зла које укида или обесмишљава људску слободу (слободну вољу), нити се зло директно преноси са предака на потомке, а још мање да потомци одговарају због греха оних од којих су биолошки потекли. Палост и зло нису усуд, већ су последице и пројаве нарушавања (онтолошког) поретка, које, ако се поредак не обнови – како у заједницама тако и у душама – утичу на живот свих, па тако и оних који долазе после нас, као и на васцелу творевину.
Уздрман у самом темељу свог постојања и самопоимања, приповедач и протагониста прве наративне линије покушава да створи „прихватљивију верзију стварности“, од оне која га толико ужасава и са којом не може да се избори, бојећи се осећања огољености и директног суочавања са прошлошћу, проблемима и недоумицама, па и људима, били они живи или мртви, а која само продубљује његове проблеме.
Он би зато радије написао роман него писмо свом оцу, бојећи се директног суочавања, сагледавања и изрицања, већ би се радије определио за уметничко посредовање, које је и само један облик формирања „прихватљивије верзије стварности“. Али онолико колико тај облик тачније пресликава и осветљава ону верзију стварности у којој смо окоштали и тиме је дешифрујући и освешћујући њено постојање и наш однос ка њој, толико и овај облик сведочења о стварности и суочавања са њом, иако посредован, уопште не мора бити лош, већ можда и спасоносан.
Роман Младена Јаковљевића писан је са бригом о детаљу, како би нас што јаче увукао у свој свет и учинио га што опипљивијим, конкретнијим и (егзистенцијално) препознатљивијим. Ово подразумева да је роман лишен јаких ефеката и сваке баналности, фановске егзалтације колико и интелектуалне претенциозности, чиме ефекат оностраног и тајновитог, па тиме и ефекат страве, бивају само појачани. Баш зато што је страва пре свега ту да укаже на оно најважније у нашим животима и подсети нас на то да не дозволимо ичему да нам створи „празнину у души“, која је извор или пролаз зла свакојаког.
Владимир Коларић за Компасинфо
