Некада се људи жале на неправедност околности које су их снашле, када су без сопствене кривице страдали или су их снашле невоље, иако нису чинили ништа лоше. Али то је погрешно, живимо у „палом“ свету, који „у злу лежи“, а болести, различите невоље и неизбежна смрт нису ствар правде или неправде, него стање ствари. Праведни или неправедни могу бити само конкретни људи, којима је дата слобода воље, па и тиме слобода чињења добра, који се они често одричу и замењују је за робовање чињења зла.
Може се говорити и о друштвеној неправди, у види дубоко укорењених и наслеђених поступака, норми и навика, и то код нас често буди порив за друштвеном, па и политичком акцијом који си те неправде или макар неке њихове последице могла да превлада или умањи. Некада смо сами жртве друштвене и институционалне неправде, и нормално је да користимо сва, на пример, правна средства да је исправимо. Али овде ћемо пре свега имати на уму неправду на плану личних, међуљудских односа.
Јер трпљење неправде од стране људи је такође неизбежно, колико год се трудили да избегавамо сукобе и да сами поступамо праведно. Најпре, треба да се трудимо да сами будемо праведни и сигурни да то заиста јесмо, увек отворени ка самопреиспитивању. Друго, треба да будемо сигурни да су други заиста неправедно поступили према нама, или се ради о неспоразуму, погрешном увиду, нашој сујетљивости и слично. И најзад, ако је неко и поступио неправедно не треба да га мрзимо и да на неправду одговарамо неправдом, него да држимо отворена врата за разјашњавање, помирење, па и међусобно удаљавање, али без горчине и омразе.
Да би се схватило и прихватило да свет „у злу лежи“, а и даље се живело у њему и волело, потребна је велика вера. А можда још већа када нас неко безразложно увреди или неправедно поступи према нама, а да у томе нема никакве наше кривице, да све препустимо Богу и наставимо даље са својим животом, без терета огорчења, мржње и осветољубивости.
У реду, претрпели смо неправду, можемо покушати да је разјашњавањем уклонимо или умањимо, али ако то не успе не морамо желети зло ономе који ју је узроковао, смишљати освету, као ни призивати Божију казну. Нити треба да сматрамо да ће неправда обавезно бити исправљена у овом свету и да ћемо за њено трпљење на било који начин бити награђени.
Бог боље од нас зна шта је учињено и шта ваља чинити. То је нешто између тог човека и Бога, и ми даље не треба да се бавимо тиме.
Осим ако ово опет не значи да очекујемо да нас Бог освети и на неки начин науди човеку који је наудио нама. Ми треба да се молимо, а молитва никада није проклињање и призивање невоље било за кога.
Ако однос тог човека са Богом доведе до његове промене и покајања или спасења под било каквим, можда споља невидљивим условима, то је нешто што би требало да нас радује. Јер буди наду да се и ми можемо покајати, променити и спасити, упркос свим неправдама које смо сами чинили, често и не знајући за то. А пре свега из љубави према Богу и сваком човеку, па и том који нас је увредио, јер наше је градимо мир.
Владимир Коларић за Компасинфо
