Ratom osakaćeni poručnik Jarecki iz istoimene pripovetke Hermana Broha (1886-1951), objavljene u zbirci „Barbara i druge novele“ (SKZ, 2026, prevod Đorđo Vasić), pred završetak Prvog svetskog rata govori o krahu svih ideala: „Ponudite mi bilo kakvu drugačiju, bilo kakvu drugu opijenost, što se mene tiče – morfijum ili patriotizam ili komunizam, ili bilo šta što čoveka sasvim opije… Dajte mi nešto što će nam dati duh zajedništva, i ostaviću piće“.
Na primedbu da opijenost i duh zajedništva može naći ako se zaljubi, Jarecki odgovara da je „gotovo s ljubavlju“. Ljudi su postali usamljeni, bez istinskog zajedništva i istinskog uporišta i zato mogu samo međusobno da se bore i mrze. Jednu medicinsku sestru taj govor pijanog i osakaćenog poručnika podseća na Gogoljeva „Mrtve duše“, govoreći da je i on jedan od njih, ali ne samo on, nego „verovatno i svi mi“. Ali i za nju i za Jareckog, upućivanje na knjige više nema smisla, ne može se više čitati kada se ubijalo ili videlo toliko smrti, nema smisla više ni čitanje ni građanski život, još manje karijera.
Stoga je Jarecki u pravu kada stalno ponavlja da se rat nikada neće završiti. Danas znamo da je istorijski gledano Prvi svetski rat imao svoj kraj, ali je ostavio trajan trag u dušama i na telima, svojom zastrašujućom razornošću, moralnim opustošenjem i ukidanjem ideala, pa čak i ikakvog smisla. Jarecki stoga izaziva gotovo skandal kada patriotske pesme proprati uzvikom „Živeo rat!“, otkrivajući njihovu suštinu, koju oni koji ih pevaju nikada ne bi priznali.
Brohovi likovi su razapeti između večnosti i života, kako se kaže u pripovetci „Hana Vendling“, a mogli nismo, sledeći naslovnu priču „Barbara“ reći i da je njihova vezivna nit većeg dela ove knjige sukob između neposrednog ljudskog života, s jedne, istorije i ideala, s druge i večnosti, s treće strane. Jer naspram velikih priča i događaja svaki ljudski život izgleda mali i beznačajan, gotovo nebitan.
Barbara se zbog komunističkih ideala odriče porodice i poroda, koje inače želi, žrtvujući se za politički ideal za koji ni sama zapravo ne zna koliko veruje, a ne za ljubav čoveka koji u njoj vidi „dah nadgrađanskog“, a u ljubavi prema njoj transcendentno iskustvo. Barbara zapravo žrtvuje duh i duhovni preobražaj zbog nemogućnosti da prevaziđe rane i nepravde svog detinjstva i mladosti, ostajući time u začaranom krugu ovozemaljskog, koji naposletku ne može biti ništa drugo nego krug nasilja i smrti.
Težnja Hane Vendling prema harmoniji otkriva se zapravo kao projava ili predznak apatije i otuđenosti, čak i prema svom detetu. Pa i njena želja da rat što pre prođe kako bi za dete angažovala englesku dadilju, kao predstavnika jednog novog, praktičnijeg i pragmatičnijeg sveta, koji deluje kao jedini način prevazilaženja gubitka iluzija, ideali i vrednosti „starog sveta“, vremenom je ostavlja bez istinskog „ushićenja, interesa, razumevanja“. U vremenu kraha trezvenost izgleda kao jedino moguće rešenje za budućnost, ali ovoj junakinji se i ono otkriva kao ravnodušnost i otupelost. Zbog toga joj se zaljubljenost čini užasnom, a nasledna sličnost njenog sina i muža kao „užasan mehanizam“, koji vlada svime u prirodi i ljudskim odnosima. Puki mehanizam i otupelost, koji su jednako i opijenost i neuračunljivost; jer opijenost i neuračunljivost zapravo nisu izlaz iz mehaničnosti i otupelosti naših života, već su oni istovremeno njihov uzrok i posledica, oni sami, opijenost mehaničnošću ili mehanizacija opijenosti kao magija ovoga sveta.
„U ovakvim vremenima deca ne bi smela da se rađaju“, kaže, dok njen muž koji se upravo vratio uz rata dodaje kako je moguće da „odrasta čitava jedna generacija zločinaca“. Ali rat nije ključan i jedini uzrok toga, već nešto „suštastveno“, koje je „nevidljivo, nešto što je naprosto izbilo iz nas“. Ti suštastveno Hana u jednom trenutku prepoznaje kao „samoću“, koja je „jezgro bolesti“. Koja je posledica, ali u uzrok rata, tog večnog rata, kako je verovao poručnik Jarecki, dok Hana kaže: „Rat nije uzrok, on je tek sporedna stvar“, verujući u mogućnost da i neka nepravda i ličnim odnosima može doprineti njegovom rasplamsavanju.
„Radilo se o raspadu sveta“ – svet se raspadao, a rat nije bio uzrok toga, već pre posledica tog raspadanja, čije je jezgro bila samoća, usamljenost i otuđenost, odricanje od zajednice i duha. Ipak, to stanje usamljenosti i izolovanosti moglo je biti i odbrana „kolektivnog koncepta ranije nezamislive jednoobraznosti, gde je nastupilo jedno deindividualizovano stanje puno svireposti“, što opet daje predstavu začaranog kruga u kom se našao ili koji je konačno kao sopstvenu sudbinu ili princip sveta spoznao i osvestio moderni evropski čovek.
Tragedija Brohovih junaka, tih paradigmatičnih predstavnika dvadesetovekovnog evropskog iskustva, u tome je što ne mogu da se oslobode ropstva i terora istorije, pa i svog institucionalnog i građanskog identiteta, ne dajući sebi prava za nešto više, a cena ovoga je „izolacija sopstva“, otuđenost i usamljenost, makar i u gomili.
Suočen sa istorijom i sa večnošću, sve više viđenoj kao metafora beskrajnosti mehaničkog materijalnog sveta, junaci Brohove vrhunske literature kao da se bojažljivo odriču svoje metafizičke i ontološke prirode, koja ih ipak sve vreme priziva i projavljuje se u njima, i uprkos njima, makar i kroz uočavanje „nekih skrivenih veza unutar vidljivog i ostvarivog“, za koje nisu uvek sigurni da nisu tek puke „zablude, greške u načinu gledanja na stvari“. Iako u međusobnim odnosima često jedni druge činimo zatočenicima, u njima se potencijalno nalazi i ona projava duha koja čini da „u odnosima između dva sopstva vlada bezvremenost, a prostor postaje beskonačno mali i beskonačno veliki u isto vreme“ (priča „Povratak kući“), dakle prostor ovog sveta koji se bar povremeno prepušta duhu i njegovim zakonima, kojima čovek jedino može istinski i slobodno da diše.
