Ратом осакаћени поручник Јарецки из истоимене приповетке Хермана Броха (1886-1951), објављене у збирци „Барбара и друге новеле“ (СКЗ, 2026, превод Ђорђо Васић), пред завршетак Првог светског рата говори о краху свих идеала: „Понудите ми било какву другачију, било какву другу опијеност, што се мене тиче – морфијум или патриотизам или комунизам, или било шта што човека сасвим опије… Дајте ми нешто што ће нам дати дух заједништва, и оставићу пиће“.
На примедбу да опијеност и дух заједништва може наћи ако се заљуби, Јарецки одговара да је „готово с љубављу“. Људи су постали усамљени, без истинског заједништва и истинског упоришта и зато могу само међусобно да се боре и мрзе. Једну медицинску сестру тај говор пијаног и осакаћеног поручника подсећа на Гогољева „Мртве душе“, говорећи да је и он један од њих, али не само он, него „вероватно и сви ми“. Али и за њу и за Јарецког, упућивање на књиге више нема смисла, не може се више читати када се убијало или видело толико смрти, нема смисла више ни читање ни грађански живот, још мање каријера.
Стога је Јарецки у праву када стално понавља да се рат никада неће завршити. Данас знамо да је историјски гледано Први светски рат имао свој крај, али је оставио трајан траг у душама и на телима, својом застрашујућом разорношћу, моралним опустошењем и укидањем идеала, па чак и икаквог смисла. Јарецки стога изазива готово скандал када патриотске песме пропрати узвиком „Живео рат!“, откривајући њихову суштину, коју они који их певају никада не би признали.
Брохови ликови су разапети између вечности и живота, како се каже у приповетци „Хана Вендлинг“, а могли нисмо, следећи насловну причу „Барбара“ рећи и да је њихова везивна нит већег дела ове књиге сукоб између непосредног људског живота, с једне, историје и идеала, с друге и вечности, с треће стране. Јер наспрам великих прича и догађаја сваки људски живот изгледа мали и безначајан, готово небитан.
Барбара се због комунистичких идеала одриче породице и порода, које иначе жели, жртвујући се за политички идеал за који ни сама заправо не зна колико верује, а не за љубав човека који у њој види „дах надграђанског“, а у љубави према њој трансцендентно искуство. Барбара заправо жртвује дух и духовни преображај због немогућности да превазиђе ране и неправде свог детињства и младости, остајући тиме у зачараном кругу овоземаљског, који напослетку не може бити ништа друго него круг насиља и смрти.
Тежња Хане Вендлинг према хармонији открива се заправо као пројава или предзнак апатије и отуђености, чак и према свом детету. Па и њена жеља да рат што пре прође како би за дете ангажовала енглеску дадиљу, као представника једног новог, практичнијег и прагматичнијег света, који делује као једини начин превазилажења губитка илузија, идеали и вредности „старог света“, временом је оставља без истинског „усхићења, интереса, разумевања“. У времену краха трезвеност изгледа као једино могуће решење за будућност, али овој јунакињи се и оно открива као равнодушност и отупелост. Због тога јој се заљубљеност чини ужасном, а наследна сличност њеног сина и мужа као „ужасан механизам“, који влада свиме у природи и људским односима. Пуки механизам и отупелост, који су једнако и опијеност и неурачунљивост; јер опијеност и неурачунљивост заправо нису излаз из механичности и отупелости наших живота, већ су они истовремено њихов узрок и последица, они сами, опијеност механичношћу или механизација опијености као магија овога света.
„У оваквим временима деца не би смела да се рађају“, каже, док њен муж који се управо вратио уз рата додаје како је могуће да „одраста читава једна генерација злочинаца“. Али рат није кључан и једини узрок тога, већ нешто „суштаствено“, које је „невидљиво, нешто што је напросто избило из нас“. Ти суштаствено Хана у једном тренутку препознаје као „самоћу“, која је „језгро болести“. Која је последица, али у узрок рата, тог вечног рата, како је веровао поручник Јарецки, док Хана каже: „Рат није узрок, он је тек споредна ствар“, верујући у могућност да и нека неправда и личним односима може допринети његовом распламсавању.
„Радило се о распаду света“ – свет се распадао, а рат није био узрок тога, већ пре последица тог распадања, чије је језгро била самоћа, усамљеност и отуђеност, одрицање од заједнице и духа. Ипак, то стање усамљености и изолованости могло је бити и одбрана „колективног концепта раније незамисливе једнообразности, где је наступило једно деиндивидуализовано стање пуно свирепости“, што опет даје представу зачараног круга у ком се нашао или који је коначно као сопствену судбину или принцип света спознао и освестио модерни европски човек.
Трагедија Брохових јунака, тих парадигматичних представника двадесетовековног европског искуства, у томе је што не могу да се ослободе ропства и терора историје, па и свог институционалног и грађанског идентитета, не дајући себи права за нешто више, а цена овога је „изолација сопства“, отуђеност и усамљеност, макар и у гомили.
Суочен са историјом и са вечношћу, све више виђеној као метафора бескрајности механичког материјалног света, јунаци Брохове врхунске литературе као да се бојажљиво одричу своје метафизичке и онтолошке природе, која их ипак све време призива и пројављује се у њима, и упркос њима, макар и кроз уочавање „неких скривених веза унутар видљивог и остваривог“, за које нису увек сигурни да нису тек пуке „заблуде, грешке у начину гледања на ствари“. Иако у међусобним односима често једни друге чинимо заточеницима, у њима се потенцијално налази и она пројава духа која чини да „у односима између два сопства влада безвременост, а простор постаје бесконачно мали и бесконачно велики у исто време“ (прича „Повратак кући“), дакле простор овог света који се бар повремено препушта духу и његовим законима, којима човек једино може истински и слободно да дише.
