Стил, атмосфера и ликови у књизи „Имаго секвенца и друге приче“ савременог америчког писца Лерда Барона (Laird Barron; Весели четвртак, 2025, превод Милош Петрик) највише дугују ноару, односно „тврдо куваној“ прози, док се значењски и онтолошки оквир углавном сагледава у оквирима космичке страве. Ово подразумева да ужас по правилу не потиче од натприродних ентитета или нивоа стварности, бар уколико надприродно изједначимо са духовним и нематеријалним, већ из непознатих дубина, аспеката и могућности материјалног и космичког света.
Његови ликови су, у складу са тим махом тврди, огуглали на све и свашта, без илузија о свету и људима, па и о самима себи, али они ипак рачунају на сопствену способност да се носе за проблемима и на сопствену компетенцију, колику год количину безобзирности и насиља, па и напора, ризика и жртве то понекад подразумевало.
А онда, у већини прича, готово случајно, просто обављајући своје уобичајене послове, налазе на „нешто потпуно неразумљиво“, нешто са чим не знају како да се носе, губећи контролу над својом перцепцијом, расуђивањем, телом, затим и животом.
Они се сусрећу са нечим потпуно страним и непознатим, што не могу да сместе у оквире сопственог знања и искуства, па ни у постојеће мисаоне, симболичке, митолошке или религијске образце и традиције.
Али Барон није суров само према својим ликовима, стављајући их пред ванредна егзистенцијална и гносеолошка искушења, већ и према нама читаоцима, којима заправо никада не даје попуну слику онога што се догодило, нити код за тумачење целине тог застрашујућег света, који код Лавкрафта, на пример, на којег се овај аутор позива и надовезује, има колико-толико систематичне обрисе.
Овде чак нема ни некакве релативно заокружене, колико год застрашујуће псеудо-митолошке схеме, већ је све неодређено, недоречено, али баш због тога не мање опипљиво и не мање застрашујуће.
Ликовима и читаоцима се понекад чини да могу да наиђу на код тог настраног света и да га дешифрују – јер ако постоји код он би макар теоријски могао да се дешифрује, па тиме и стварност која на њему почива на неки начин превлада или макар разуме – али таква очекивања редовно бивају изневерена.
Чак и кад лик, попут оног у причи „Поворка црног лењивца“ на крају каже како му је „сад све јасно“, ми сумњамо у то, осим да му је јасно да за њега више нема излаза и да са оним што се испречило пред њим и у шта је невољно уронио не може да се избори. И можда да је сам свет један сложен, необјашњив и застрашујућ простор у коме је све могуће, а да ми не можемо ни да наслутимо шта би то „све“ могло да подразумева.
У сладу са космичком, дакле телесном и материјалном природом тог света и тог ужаса, она на нас делује тако што нас једе, прождире, исисава, срче. Када се из неког разлога намери на нас, нема нам излаза, јер како се у једној причи каже, кад „затвориш једну рупу, отвориће се друга“. Чак и они који претекну, нису сигурни због чега су претекли, и да лу су се заправо и тајно спасили, јер тешко да уоште имају представу о томе од чега су се спасили и од чега би требало да се спасавају.
У том смислу, овде се на ради само о лудилу распадања, труљења, метежа, насиља и смрти, већ и информација, различитих нивоа стварности и наших перцепција те стварности, о прелажењу не само из једног стања тела у друго, већ и из једног стања свести у друго, из халуцинације у халуцинацију.
Због тога овај литерарни свет можда највише дугује америчким шездесетим, психоделији, истраживањима граница људске перцепције, первертираној вери у науку која тек прихватањем ирационалности мисли да може да постане истинска замена за религију, као простор не само дубљег увида у стварност, него и преображаја човека.
Лерд Барон, који уме лепо да говори о свом писању и чији референтни оквир знатно превазилази хорор и фантастичну литературу, укључујући и ауторе попут Шекспира, Т. С. Елиота или Воласа Стивенса, каже како се његови „тврдо кувани“ ликови ту како би нагласили оно што га примарно интересује и што је његов тематски фокус, а то су „губитак контроле, распад компретентности и сопства“.
Такође, он каже како су за њега Библија и Лавкрафтов свет Некрономикона врхунци хорор литературе, чиме открива интересовање за људски сусрет са радикално другачијим, необјашњивим и непознатим и утицај тог сусрета на људске животе и њихов евентуални преображај.
Из овакве перспективе, Баронова литературе може бити схваћена као уметничко посредовање страха савременог Американца од тренутка када ће обећана слобода прећи у неконтролисано насиље, али још више страха савременог човека пред изазовима које обично подводимо под појам трансхуманизма, односно од тога да ли ће човек уопште бити у стању да се прилагоди ономе што долази, том ужасном „лицу будућности“, или ће за то бити кадри само инсекти и гмизавци, или људи који им се у потпуности уподобе.
Али људи ипак то не желе, та могућност код њих рађа само ужас, која ова проза тако уверљиво дочарава, и ако уопште треба тражити наду у причама овог интересантног писца, она би била управо у томе.
