Svoj drugi roman „Moskovski gambit“, pisan u prvoj polovini osamdesetih godina prošlog veka u emigraciji (na srpskom: Agnosta, 2025, prevod Duško Paunković), Jurij Mamlejev (1931-2015) posvećuje „podzemnoj“, „nekonformističkoj“, „nezvaničnoj“ ruskoj kulturi Sovjetskog Saveza, čiji je i sam bio jedan od najznačajnijih predstavnika.
On to nije bio samo svojim književnim i mislilačkim delom, već i kao centar takozvanog Južinskog kružoka, koji je predstavljao unikatni presek književno-umetničkih i ezoterijskih krugova sovjetskog kulturnog podzemlja i okupljao mnoga važna imena tadašnje nezvanične, a potom, od kraja osamdesetih i zvanične ruske kulture, među kojima su bili J. Golovin, L. Gubanov, H. Sapgir, L. Kropivnicki, V. Jerofejev, G. Džemal, A. Dugin, E. Limonov, V. Sorokin i drugi. Može se reći da je Mamlejev na ovaj način značajno uticao ne samo na stvaralačko i misaono osmišljavanje ruske sadašnjosti i budućnosti, nego i na njih same.
„Moskovski gambit“, kako se u njemu, mada ne pod pravim imenima, mogu prepoznati mnogi od pripadnika ruske nezvanične scene tog doba, ipak nema isključivo dokumentarnu ili memoarsku vrednost, već je posvećen najvažnijim pitanjima ljudske egzistencije i vrlo jasno i eksplicitno se oslanja na Dostojevskog, pokušavajući ne samo da opiše ljudsko traganje za najvišim tajnama i skrivenim svetovima, nego i da nasluti prodor tih svetova u naš, odnosno njegove posledice na one koji su bili svedoci tog prodora.
Tragajući sa „apsolutnom besmrtnošću“ i „dodiru“ da njom, likovi stupaju u potragu za „tajanstvenim čovekom“, „Čovekom Istoka“, za koga im je rečeno da je znalac i čuvar „poslednje tajne“, koja prevazilazi sva otkrivenja, kao i sve religijske, mistične ili ezoterijske predstave do kojih se došlo u celokupnoj istoriji.
Oni na fonu tog traganja prolaze kroz mnoga iskušenja i nedoumice, dok sam kraj kao da ne donosi nikakav definitivan i pouzdan odgovor, ali ostaje sumnja da iza „zastora“ vidljivog postoji mnogo toga ne samo nepoznatog i neopisivog, nego i nezamislivog, da su svaka naša slutnja, intuicija ili iskaz o tome ne samo nedovoljni nego i potencijalno štetni i opasni.
Neki od likova, koji ipak nisu sasvim odustali od traganja za krajnjim smislom ili koje ono nije odvelo u samodestrukciju, našli su utehu u ljubavi („energiji ljubavi“) i nežnosti koja u ovom svetu deluje toliko „onostrano“, kao da „izvire iz nekog bezdana u ljudskom srcu“. Kao i u nekoj vrsti metafizičkog ili mističkog estetizma, prema kome je „to što sada voliš odraz onoga što se čuva Tamo, u Večnosti“. To je sada „skriveno od očiju smrtnika, i na njega je nabačen pokrov, kao na skrivenu i uzvišenu Tajnu“, koju verovatno nećeš spoznati za života, ali ono što možeš da uradiš je da „štitiš na zemlji ono što voliš“, bili to ljudi, tvoji darovi i stvaralaštvo, bila to Rusija, koja „ako nestane sa lica zemlje, ovaj svet će postati pustinja za vas“.
Nastala u vremenu duhovne pustoši, gde su ljudi bili prepušteni sami sebi, odsečeni od duhovnog i zbog toga dezorijentisani i zastrašeni i od istine i od smrti, ova knjiga svedoči ne samo o jednom istorijskom i ideološkom kontekstu, nego i o stanju ljudi u palom svetu, svejedno da li oni žive u takozvanom slobodnim ili takozvanim neslobodnim društvima, jer mreže obmane su podjednako efikasne, makar delovale pod različitim imenima ili se služile različitim mehanizmima.
Jedan lik, pisac, stoga kaže da prava umetnost, ona koja istinski dodiruje duh i u stanju je da preobrazi čoveka, može nastajati samo u ilegali, nezavisna od svih nameta, ideoloških, tržišnih ili institucionalnih. Iako opitno svestan dubine i dejstva religijskog, mističnog i duhovnog iskustva, Mamlejev u ovom romanu kao da u krajnjoj liniji slavi umetnost, njenu pobedu smatrajući možda i jedino istinitom pobedom čoveka, makar i samo u ovoj, nama za sada jedino dostupnoj, sferi postojanja, i koja možda može imati ulogu i u otvaranju ka nekim potonjim, o kojima sada ne možemo znati gotovo ništa.
