Kako nam već naslov i uvodno „upozorenje pre upotrebe“ sugerišu, zbirka pesama Javna grobnica Radeta Šupića (Centar za kulturu Plužine, 2026) govori o smrti i o ljudskoj sudbini koja je, kao ona koja se smrću okončava, po sebi slučajna i ništavna. U „upozorenju“ je najavljeno i očekivano dejstvo ovakve poezije na čitaoca, koje uključuje „mučninu, povraćanje i suicidne ideacije“, pri čemu se već ovde autor poziva na nekog – na Emila Siorana, kao da odmah svoj iskaz želi da kontekstualizuje i time posreduje, pa zašto da ne i –ironizuje.
I već u prvom delu svoje zbirke, Šupić protivreči sebi, nazivajući ga „Osam živih pesnika“, a u kojem po jednu pesmu posvećuje u ovom trenutku živima, koliko i – bar biološki – mrtvima. Ove pesme, razume se, nisu parodije, već implicitni dijalozi sa „prozvanim“ pesnicima o poeziji – o (ne)moći pevanja, pisanju kao ludilu, bolesti i nepristajanju na ovaj i ovakav svet, a pre svega o pamćenju i zaboravu, o besmrtnosti, kao onome što ostaje iza nas, a možda i iza naših pesama. što uopšte ne mora biti jedno isto.
Pesnik najzad jednu pesmu posvaćuje samome sebi, ironično zapitan nad svrhom pisanja i njegovom održivošću, u svetu u kom je hleb ipak preči od reči, jer takav je upravo ovaj svet, iako nam je rečeno da se „ne živi samo o hlebu“. Naredni segment zbirke autor i započinje konstatacijom da su navedeni pesnici, onima kojima je posvećen prethodni odeljak, „besmrtni sami po sebi“, jer valjda bi to trebalo da se podrazumeva za pesnike koje volimo i želimo da ih pamtimo i da budu zapamćeni, mada bez ikakve garancije da će se to i ostvariti, pošto je iz ovakve optike zaborav gori od smrti, upravo stoga što je pamćenje jedino što može da pobedi smrt.
Ali nije to jedina optika, i Šupić dalje uranja u pitanje smrti, u grobnu ilovaču, ispitujući čega još tu ima i da li je varljivo pamćenje naša jedina nada, a zaborav jedini pakao.
Naravno, poezija je opet tu, nerazdvojna od smrti, pokušavajući da je osmisli, ponekad čak i obesmisli, pokušavajući da prodre u tajne, ali sve više mucajući pri tom, uz pitanje da li je u stanju da „pribeleži tišinu“, kojom se govori ono „najvažnije“. Knjige nekad kao da se stide svojih pisaca, a slava ume da uplaši, pa i naškodi više nego prećutkivanje, jer okiva govor u šablone, jer nas izlaže kavezu očekivanja.
Pesnik ponekad može da bude natpevan „samim sobom“, želeći da pobedi grob i telo, da ljubav i besmtnost veže za zvuk i reč, kao da oni bez tog tela, pa i tog groba ka kom neizbežno idu, uopšte mogu postojati. Ali zvuk i reč možda mogu da daju smisao tom telu i tom grobu, možda mogu da budu zapamćeni i kad grob jednom nestane, spomenik bude srušen, kada se niko više ne bude sećao kako je pesnik telesno izgledao.
Ta „strašna buka“ reči može da počiva i u pepelu, možda ga jednom i oživevši, ili makar skrećući nečiju pažnju na to da pepeo nije oduvek bio pepeo, prašina među prašinim, već neko ko je mislio i pevao, voleo i nadao se, žudeo za besmrtnošću i sebe i onoga što peva, ulančavajući to pevanje, sebe i besmrtnost, kao da jedno drugo hrani i podržava, mada sa neizvesnim ishodom. Ali da je ishod izvestan, ne bi nam ni bila potrebna vera, a u besmrtnost se jedino može verovati, jer je drugačije nedokaziva, pa i neodrživa, kao koncept svakako, a možda i ontološki.
O toj večnosti i besmrtnosti, jer kakva je to večnost bez besmrtnosti, govori se jednim jezikom leta, svetlosti i ljubavi, jer kako drugačije govoriti o nevidljivom i nepoznatiom, o neizvesnom, nego ga osvetljavati i klicati mu, prizivajući i slaveći ga, kako bi izronilo iz tame i ukazalo nam se, onakvo kakvo je samo za nas, dok za svakog drugog može da bude potpuno drugačije, sa nekim drugim likom, ali isto tako večno i besmrtno.
I tako se ova zbirka od uvodne slike groba i melanholočno-ironičnog, čak ciničnog grobnog smeha otiskuje ka pevanju o svetlosti, vatri, letu, odjednom se sve prozračje i ubrzava, ali ne ludački i frenetično, već poletno, tragalački i – molitveno. Vreme struji kroz nas, kroz naša tela, ostavljajući opekotine, ali ono ne donosi samo smrt nego i rađanje i rast, ne samo tamu nego i svetlost, ne samo bol nego i radost.
Tek telo, vremenito, naše, okupano svetlošću, a ne odbačeno i negirano, otelovljuje besmrtnost, čini je prisutnom ovde i sada, a ne tek kao fantaziju, magnovenje, apstrakciju, žudnju. Jedino je tako večnost i besmrtnost zapravo radost, a ne bol, ovde i sada u svetlosti, a ne kao nešto daleko i nedostižno, što nas samo podseća na naš grobni put, na našu privremenost. Kad je večnost daleko od nas i nešto drugo nego mi, ono je samo bol i užas, a uteha i radost je samo ako je tu sa nama, ako ovde i sada, u telu, u svakoj pori možemo da osetimo njen treptaj, zvuk, oštrinu i vrelinu njenu, kojom nam se svedoči kao ipak naša, za nas pripremljena, ovakve kakvi smo, a ne za neka apstraktna, fantazmatska bića.
I kao što nam je već jasno, ovde je reč o vaskrsenju, što se već sasvim otvoreno razrađuje o ciklusu posvećenom suncu, jedinom i jedinstvenom, koje nam daje tu svetlost, zbog koje i koju pevamo, prema svojim mogućnostima, a za koju i kojom živimo, opet prema svojim mogućnostima. Onom kojem pesnik kaže „ovde pevam mrtvima / o tajnama koje su im nepoznate / ali dolazim sunce / da ti sve vratim“. Naravno, to pevanje ne ide glatko i bez otpora, ni od strane drugih ljudi ni od strane sebe samog, različitih naših „ja“. Svetlost jasnije ocrtava i naše senke, koje zbog toga mogu da umisle da su one mi sami, da su jače od nas i da mogu da zauzmu naše mesto. Put ka svetlosti, izloženost suncu uvek preti rastakanjem, razlaganjem, ali cilj mu je u celovitosti, koja jedino može suncu da uzvrati njegovi sliku, svojom celovitošću i jedinstvom na njegovo.
Zato sa suncem treba biti oprezan, kao i sa pokušajem da se ono svedoči, da se njegova svetlost predaje drugima. Pevanje je ipak posredovanje, reči su ipak „sunčane naočare“ kroz koje gledamo na sunce kako nas ne bi oslepelo. One ne mogu da budu sunce, ali ne treba da budu ni potpuni zaklon od njega. koji će i nas i druge sprečiti da ga vidimo i da nas greje. I najzad, ipak ne možemo pobeći od smrti, ni mi ni naše reči, moramo joj hrabro ići u susret, ali osvetljeni, plameni, znajući da je taj plamen neće učiniti nepostojećom, ali da je možda može pobediti, raščarati njeno dejstvo na naš život, produžiti taj život uprkos grobu koji mimoići ne možemo.
Umrećemo, dakle, ali to nije sve, jer grob ne mora biti bezdan, nego bašta, iz koje niču – od čoveka „jedno nebo“, od vernika „jedno sazvežđe“, od pesnika „jedna knjiga“, a zatim se sva trojica „okupe“ i „beru“ to što je niklo. Odnosno ono što su svojim životom, u svojoj smrti, prineli i što onda postaje njihov zalog za večnost, ono što osmišljava i oživljava i ono pre i ono posle groba, ne ukidajući ga, već pretvarajući ga iz bezdana u baštu, iz vrata ada u dveri rajske kojima se ulazi i ovaj naš, ali preobraženi svet, u koji i mi ulazimo samo preobraženi, prolazeći kroz grob, ali njime neobeleženi.
Pisanje je, dakle, kao i život, „škola smrti“, učenje umiranju, ali takvom da ono ne bude sve što nam ostaje, da grob ne bude sav vaš život i time sva naša smrt, da se sve tu i zauvek završi, čineći od našeg života slučajnost i ništavilo, kako smo već upozoreni na počeku ove zbirke.
A da bi se to dogodilo potrebno je izaći iz sebe, ne svoditi sebe samo na ono što mislimo i što bi voleli da drugi misle o nama, na naše maske i koprene. Nadići sebe znači izaći iz „sveta ovoga“ kao jedinog smisla našeg postojanja i nas samih, onog koji nas potpuno određuje, ko smo, šta smo i ka čemu smo. Jer kad je tako, onda je ne samo naše telo grobnica, nego je grobnica sve naše „ja“, zarobljeno u „svetu ovome“, sliveno i izjednačeno sa njim, a onda nam ništa drugo i ne može biti sudbina nego grob – slučajnost i ništavilo dakle.
Borba sa grobom i sa smrću je stoga najpre borba sa samim sobom, sa svojom gordošću, nesmirenošću i samodovoljnošću, a njen jedini dobar ishod je vakrsenje, o kom ništa ne znamo, ali koje nas prožima kada mu se izložimo verom i hrabrošću, kada makar malo razgrnemo naslage ovoga sveta sa sebe i otvorimo mu se. O kome ništa ne znamo, ali zato možemo – i moramo – da pevamo njemu i o njemu, da naša poezija, kao i sav naš život bude poj veskrsenju i besmrtnosti, kao i njegovom izvoru – jednom, jedinom i nepobedivom Suncu.
