Како нам већ наслов и уводно „упозорење пре употребе“ сугеришу, збирка песама Јавна гробница Радета Шупића (Центар за културу Плужине, 2026) говори о смрти и о људској судбини која је, као она која се смрћу окончава, по себи случајна и ништавна. У „упозорењу“ је најављено и очекивано дејство овакве поезије на читаоца, које укључује „мучнину, повраћање и суицидне идеације“, при чему се већ овде аутор позива на неког – на Емила Сиорана, као да одмах свој исказ жели да контекстуализује и тиме посредује, па зашто да не и –иронизује.
И већ у првом делу своје збирке, Шупић противречи себи, називајући га „Осам живих песника“, а у којем по једну песму посвећује у овом тренутку живима, колико и – бар биолошки – мртвима. Ове песме, разуме се, нису пародије, већ имплицитни дијалози са „прозваним“ песницима о поезији – о (не)моћи певања, писању као лудилу, болести и непристајању на овај и овакав свет, а пре свега о памћењу и забораву, о бесмртности, као ономе што остаје иза нас, а можда и иза наших песама. што уопште не мора бити једно исто.
Песник најзад једну песму посваћује самоме себи, иронично запитан над сврхом писања и његовом одрживошћу, у свету у ком је хлеб ипак пречи од речи, јер такав је управо овај свет, иако нам је речено да се „не живи само о хлебу“. Наредни сегмент збирке аутор и започиње констатацијом да су наведени песници, онима којима је посвећен претходни одељак, „бесмртни сами по себи“, јер ваљда би то требало да се подразумева за песнике које волимо и желимо да их памтимо и да буду запамћени, мада без икакве гаранције да ће се то и остварити, пошто је из овакве оптике заборав гори од смрти, управо стога што је памћење једино што може да победи смрт.
Али није то једина оптика, и Шупић даље урања у питање смрти, у гробну иловачу, испитујући чега још ту има и да ли је варљиво памћење наша једина нада, а заборав једини пакао.
Наравно, поезија је опет ту, нераздвојна од смрти, покушавајући да је осмисли, понекад чак и обесмисли, покушавајући да продре у тајне, али све више муцајући при том, уз питање да ли је у стању да „прибележи тишину“, којом се говори оно „најважније“. Књиге некад као да се стиде својих писаца, а слава уме да уплаши, па и нашкоди више него прећуткивање, јер окива говор у шаблоне, јер нас излаже кавезу очекивања.
Песник понекад може да буде натпеван „самим собом“, желећи да победи гроб и тело, да љубав и бесмтност веже за звук и реч, као да они без тог тела, па и тог гроба ка ком неизбежно иду, уопште могу постојати. Али звук и реч можда могу да дају смисао том телу и том гробу, можда могу да буду запамћени и кад гроб једном нестане, споменик буде срушен, када се нико више не буде сећао како је песник телесно изгледао.
Та „страшна бука“ речи може да почива и у пепелу, можда га једном и оживевши, или макар скрећући нечију пажњу на то да пепео није одувек био пепео, прашина међу прашиним, већ неко ко је мислио и певао, волео и надао се, жудео за бесмртношћу и себе и онога што пева, уланчавајући то певање, себе и бесмртност, као да једно друго храни и подржава, мада са неизвесним исходом. Али да је исход известан, не би нам ни била потребна вера, а у бесмртност се једино може веровати, јер је другачије недоказива, па и неодржива, као концепт свакако, а можда и онтолошки.
О тој вечности и бесмртности, јер каква је то вечност без бесмртности, говори се једним језиком лета, светлости и љубави, јер како другачије говорити о невидљивом и непознатиом, о неизвесном, него га осветљавати и клицати му, призивајући и славећи га, како би изронило из таме и указало нам се, онакво какво је само за нас, док за сваког другог може да буде потпуно другачије, са неким другим ликом, али исто тако вечно и бесмртно.
И тако се ова збирка од уводне слике гроба и меланхолочно-ироничног, чак циничног гробног смеха отискује ка певању о светлости, ватри, лету, одједном се све прозрачје и убрзава, али не лудачки и френетично, већ полетно, трагалачки и – молитвено. Време струји кроз нас, кроз наша тела, остављајући опекотине, али оно не доноси само смрт него и рађање и раст, не само таму него и светлост, не само бол него и радост.
Тек тело, временито, наше, окупано светлошћу, а не одбачено и негирано, отеловљује бесмртност, чини је присутном овде и сада, а не тек као фантазију, магновење, апстракцију, жудњу. Једино је тако вечност и бесмртност заправо радост, а не бол, овде и сада у светлости, а не као нешто далеко и недостижно, што нас само подсећа на наш гробни пут, на нашу привременост. Кад је вечност далеко од нас и нешто друго него ми, оно је само бол и ужас, а утеха и радост је само ако је ту са нама, ако овде и сада, у телу, у свакој пори можемо да осетимо њен трептај, звук, оштрину и врелину њену, којом нам се сведочи као ипак наша, за нас припремљена, овакве какви смо, а не за нека апстрактна, фантазматска бића.
И као што нам је већ јасно, овде је реч о васкрсењу, што се већ сасвим отворено разрађује о циклусу посвећеном сунцу, једином и јединственом, које нам даје ту светлост, због које и коју певамо, према својим могућностима, а за коју и којом живимо, опет према својим могућностима. Оном којем песник каже „овде певам мртвимa / о тајнама које су им непознате / али долазим сунце / да ти све вратим“. Наравно, то певање не иде глатко и без отпора, ни од стране других људи ни од стране себе самог, различитих наших „ја“. Светлост јасније оцртава и наше сенке, које због тога могу да умисле да су оне ми сами, да су јаче од нас и да могу да заузму наше место. Пут ка светлости, изложеност сунцу увек прети растакањем, разлагањем, али циљ му је у целовитости, која једино може сунцу да узврати његови слику, својом целовитошћу и јединством на његово.
Зато са сунцем треба бити опрезан, као и са покушајем да се оно сведочи, да се његова светлост предаје другима. Певање је ипак посредовање, речи су ипак „сунчане наочаре“ кроз које гледамо на сунце како нас не би ослепело. Оне не могу да буду сунце, али не треба да буду ни потпуни заклон од њега. који ће и нас и друге спречити да га видимо и да нас греје. И најзад, ипак не можемо побећи од смрти, ни ми ни наше речи, морамо јој храбро ићи у сусрет, али осветљени, пламени, знајући да је тај пламен неће учинити непостојећом, али да је можда може победити, рашчарати њено дејство на наш живот, продужити тај живот упркос гробу који мимоићи не можемо.
Умрећемо, дакле, али то није све, јер гроб не мора бити бездан, него башта, из које ничу – од човека „једно небо“, од верника „једно сазвежђе“, од песника „једна књига“, а затим се сва тројица „окупе“ и „беру“ то што је никло. Односно оно што су својим животом, у својој смрти, принели и што онда постаје њихов залог за вечност, оно што осмишљава и оживљава и оно пре и оно после гроба, не укидајући га, већ претварајући га из бездана у башту, из врата ада у двери рајске којима се улази и овај наш, али преображени свет, у који и ми улазимо само преображени, пролазећи кроз гроб, али њиме необележени.
Писање је, дакле, као и живот, „школа смрти“, учење умирању, али таквом да оно не буде све што нам остаје, да гроб не буде сав ваш живот и тиме сва наша смрт, да се све ту и заувек заврши, чинећи од нашег живота случајност и ништавило, како смо већ упозорени на почеку ове збирке.
А да би се то догодило потребно је изаћи из себе, не сводити себе само на оно што мислимо и што би волели да други мисле о нама, на наше маске и копрене. Надићи себе значи изаћи из „света овога“ као јединог смисла нашег постојања и нас самих, оног који нас потпуно одређује, ко смо, шта смо и ка чему смо. Јер кад је тако, онда је не само наше тело гробница, него је гробница све наше „ја“, заробљено у „свету овоме“, сливено и изједначено са њим, а онда нам ништа друго и не може бити судбина него гроб – случајност и ништавило дакле.
Борба са гробом и са смрћу је стога најпре борба са самим собом, са својом гордошћу, несмиреношћу и самодовољношћу, а њен једини добар исход је вакрсење, о ком ништа не знамо, али које нас прожима када му се изложимо вером и храброшћу, када макар мало разгрнемо наслаге овога света са себе и отворимо му се. О коме ништа не знамо, али зато можемо – и морамо – да певамо њему и о њему, да наша поезија, као и сав наш живот буде пој вескрсењу и бесмртности, као и његовом извору – једном, једином и непобедивом Сунцу.
