„Pešačenje“ je istovremeno odgovarajući i potencijalno obmanjujući naslov za zbirku poezije Velimira Kneževića (Sumatra, 2026). Jer ovo je veoma konkretan pesnik, vezan za konkretne toponime (naslovi ranijih zbirki „Dunav stanica“ i „Lido“) i za tvarno i čulno (naziv zbirke „Slušni aparat“), ali na način koji nije spoljašnji i lepršav, da ne kažemo površan i površinski. Naslov nove zbirke sugeriše posmatranje, osluškivanje i kretanje i sve to i te kako postoji u ovim pesmama, ali to kretanje kao da je kretanje ka samim stvarima, u njihovu srž, a ne mimo njih. Dok su pogled i sluh gotovo materijalni entiteti, bezmalo predmeti, koji se usecaju i prodiru u okolne stvari, preobražavajući kako njih, tako i posmatrača, koji je objekat tog pogleda i sluha makar jednako koliko i ono na šta su oni upravljeni.
Čula povezuju posmatrača i svet na način jedne specifične začudnosti, koja primat daje samom činu posmatranja i slušanja, samom unutrašnjem kretanju materije i čula koja je percipiraju, a ne projektovanim ishodima posmatranja, ne spoznajnim shemama i jezičkim sintagmama, već samom činu percepcije uvek zakovitlanog i promenljivog sveta. To stvara izvesno osećanje jedinstva sveta, posmatrača, posmatranog i samog čina posmatranja, ali ne na način koji smiruje i uljuljkuje, već pre sugeriše nemir, metež, čak i strah, koji se često, direktno ili indirektno, tematizuje u ovoj poeziji.
Ipak, ovde, u ovom pesničkom svetu u kom zidovi mogu biti „okačeni na slike“, a ne obrnuto, postoji potraga za središtem, koje bi trebalo da osvetli i usmeri taj naš put u i kroz metež i strah. Ne negira se naša tvarna i ovosvetska tegoba, naša muka, malenkost i slabost i ne ispoveda se njihovo prevazilaženje u ovom svetu, koje je verovatno nemoguće, već vera u to da baš takvi, mali i neznatni, treba da stojimo pred Gospodom, da „baš ovakvog Bog treba da me vidi s raspeća“. Jer naš je Bog onaj koji se za nas raspeo, koji se samoumanjio do našeg zemaljskog stanja, i šta bi drugo uopšte mogli da očekujemo od njega, čemu da se nadamo, osim da je on Bog koji će čuti glas naše malenkosti i slabosti, našeg straha, i na neki način nas pomilovati, utešiti i iskupiti.
Tako se u pesmi „Pero“ anđeli opisuju u izrazito materijalnim kategorijama, ali da bi se tim jasnije izrazila upravo njihova neopipljivost, i uprkos njoj njihovo konkretno dejstvo na naše živote. Oni nas „mrve“ kao što to čini i svet, ali za razliku od njega, koji nas samo dodatno opterećuje teretom i rđom svog palog stanja, oni to rade kako bi nas oslobodili „suvišnog prtljaga“. I anđeli su najzad, u naslovnoj pesmi, označeni kao pešaci, i to „veliki pešaci“, koji prate naše pešačenje, čineći da ono nikada ne bude uistinu samotno, već potencijalno preobražajno ne samo za nas, nego i za ceo svet.
Tako i poezija, iako nas po sebi ne lišava straha, može da posluži tome da možda jedino čega se nećemo bojati bude smrt. Iako u ovoj poeziji nema ekstatičnosti i trijumfalizma, vere u nekakvo titansko dejstvo pesništva niti za lik pesnika kao heroja i proroka, poezija je u neku ruku izjednačena sa životom, jer oni, u završnoj pesmi „Kako je sva počelo“, dele sopstveni početak i začetak, u stvarima, čulima, posmatranju, malim uspomenama, nečem maglovitom i treperavom, što u jednom trenutku nestaje, ali se opet „vraća rečima“, što sugeriše da je sa njima nekada i bilo, u logosnom činu stvaranja i imenovanja svega stvorenog.
Reči, kojima se vraćaju ta početna iskustva, potom se suočavaju sa novim i novim utiscima, a najpre sa smrtima i rađanjima, kao najvećim izazovima naših života. Ali onda i sa „ljubavlju i trpljenjem“, pa i „nedeljom i česticom“, odnosno liturgijom i evharistijskim prinosom. I život i poezija počeli su „majkom“, jer bez tog konkretnog, čulnog i ovozemaljskog ne bi bilo ni poezije, ne bi je bilo bez nas baš ovakvih, koliko god zemnih i nesavršenih, jer kakvi bi inače mogli da budemo?
A i za poeziju i za život, kako glasi poslednji stih ove pesme i ove zbirke, važi da „počelo je i nema kraja“. Pevanje se dakle nastavlja, kao i život, i izvan i posle ovog treperenja, straha, drhtanja i bokorenja, rađanja i umiranja, čula i tvari kakve sad znamo ka nekakvim drugačijim čulima i tvarima, u nekom svetu u kom će i dalje biti pevanja, ma kako god ono izgledalo i kakav god odnos imalo sa ovim našim sadašnjim. A moralo bi ipak da ima nekakvog odnosa.
