„Пешачење“ је истовремено одговарајући и потенцијално обмањујући наслов за збирку поезије Велимира Кнежевића (Суматра, 2026). Јер ово је веома конкретан песник, везан за конкретне топониме (наслови ранијих збирки „Дунав станица“ и „Лидо“) и за тварно и чулно (назив збирке „Слушни апарат“), али на начин који није спољашњи и лепршав, да не кажемо површан и површински. Наслов нове збирке сугерише посматрање, ослушкивање и кретање и све то и те како постоји у овим песмама, али то кретање као да је кретање ка самим стварима, у њихову срж, а не мимо њих. Док су поглед и слух готово материјални ентитети, безмало предмети, који се усецају и продиру у околне ствари, преображавајући како њих, тако и посматрача, који је објекат тог погледа и слуха макар једнако колико и оно на шта су они управљени.
Чула повезују посматрача и свет на начин једне специфичне зачудности, која примат даје самом чину посматрања и слушања, самом унутрашњем кретању материје и чула која је перципирају, а не пројектованим исходима посматрања, не спознајним схемама и језичким синтагмама, већ самом чину перцепције увек заковитланог и променљивог света. То ствара извесно осећање јединства света, посматрача, посматраног и самог чина посматрања, али не на начин који смирује и уљуљкује, већ пре сугерише немир, метеж, чак и страх, који се често, директно или индиректно, тематизује у овој поезији.
Ипак, овде, у овом песничком свету у ком зидови могу бити „окачени на слике“, а не обрнуто, постоји потрага за средиштем, које би требало да осветли и усмери тај наш пут у и кроз метеж и страх. Не негира се наша тварна и овосветска тегоба, наша мука, маленкост и слабост и не исповеда се њихово превазилажење у овом свету, које је вероватно немогуће, већ вера у то да баш такви, мали и незнатни, треба да стојимо пред Господом, да „баш оваквог Бог треба да ме види с распећа“. Јер наш је Бог онај који се за нас распео, који се самоумањио до нашег земаљског стања, и шта би друго уопште могли да очекујемо од њега, чему да се надамо, осим да је он Бог који ће чути глас наше маленкости и слабости, нашег страха, и на неки начин нас помиловати, утешити и искупити.
Тако се у песми „Перо“ анђели описују у изразито материјалним категоријама, али да би се тим јасније изразила управо њихова неопипљивост, и упркос њој њихово конкретно дејство на наше животе. Они нас „мрве“ као што то чини и свет, али за разлику од њега, који нас само додатно оптерећује теретом и рђом свог палог стања, они то раде како би нас ослободили „сувишног пртљага“. И анђели су најзад, у насловној песми, означени као пешаци, и то „велики пешаци“, који прате наше пешачење, чинећи да оно никада не буде уистину самотно, већ потенцијално преображајно не само за нас, него и за цео свет.
Тако и поезија, иако нас по себи не лишава страха, може да послужи томе да можда једино чега се нећемо бојати буде смрт. Иако у овој поезији нема екстатичности и тријумфализма, вере у некакво титанско дејство песништва нити за лик песника као хероја и пророка, поезија је у неку руку изједначена са животом, јер они, у завршној песми „Како је сва почело“, деле сопствени почетак и зачетак, у стварима, чулима, посматрању, малим успоменама, нечем магловитом и треперавом, што у једном тренутку нестаје, али се опет „враћа речима“, што сугерише да је са њима некада и било, у логосном чину стварања и именовања свега створеног.
Речи, којима се враћају та почетна искуства, потом се суочавају са новим и новим утисцима, а најпре са смртима и рађањима, као највећим изазовима наших живота. Али онда и са „љубављу и трпљењем“, па и „недељом и честицом“, односно литургијом и евхаристијским приносом. И живот и поезија почели су „мајком“, јер без тог конкретног, чулног и овоземаљског не би било ни поезије, не би је било без нас баш оваквих, колико год земних и несавршених, јер какви би иначе могли да будемо?
А и за поезију и за живот, како гласи последњи стих ове песме и ове збирке, важи да „почело је и нема краја“. Певање се дакле наставља, као и живот, и изван и после овог треперења, страха, дрхтања и бокорења, рађања и умирања, чула и твари какве сад знамо ка некаквим другачијим чулима и тварима, у неком свету у ком ће и даље бити певања, ма како год оно изгледало и какав год однос имало са овим нашим садашњим. А морало би ипак да има некаквог односа.
