Један наш значајни писац својевремено је рекао како није страшно „бити ничији“. Потпуно је разумљиво, очекивано и пожељно да уметник тежи слободи и независности, и да његово писање не буде ни пуки одраз или илустрација идеја које заступа у свом грађанском животу, а камоли идеја које пласирају ови или они центри моћи или које су плод (по правилу никад сасвим неконтролисаних и неусмераваних) масовних заноса.
Ипак, проблем са виђењем сопствене независности обично је у томе што се она одређује наспрам одређених центара моћи или канала утицаја, али не и неких других. На пример, на примеру политичких и идеолошких опредељења, неко може бити слободан од утицаја и налога националистичких кругова, али не бити од неких другачије идеолошко или интересно усмерених, који могу бити подједнако или још више манипулативни и деструктивни.
Људи често имају „слепу мрљу“ када је у питању сагледавање сопствених ограничења, односно ограничења сопствене позиције. А на наше ставове и опредељења утиче толико тога, од карактера, различитих формативних утицаја, друштвеног положаја и припадности овој или оној друштвеној групи, образовања, професије и професионалног окружења, различитих, често неосвешћених компромиса које правимо са самим собом из интересних или адаптибилних мотива.
Такође, то што је неко талентован у уметности, па чак и широко образован, не значи да има развијену политичку или правно-административну свест, као ни довољно знања о различитим друштвеним и политичким процесима, посебно манипулативним техникама, којима могу подлегати и они који мисле да су свакој манипулацији неподложни. Јер постоји манипулација за „масе“ и манипулација за „елите“, које се разликују по техникама и методама, док им учинци могу бити подједнако ефикасни.
Дакле, треба бити веома опрезан када о себи мислимо или говоримо да смо независни и слободни, да нисмо „ничији“, и да увек говоримо само у своје име. Јер уверење у сопствену истинољубивост може бити производ наших страсти, нарочито самољубља, претеране самоуверености у своју моралну исправност или интелектуалну супериорност, сујете и гордости најзад.
Најслободнији и најнезависнији је вероватно онај који се труди да буде што је могуће слободнији од својих страсти, знајући да то никада неће бити до краја, бар у „веку овоме“. Такав неће олако осуђивати друге и ловити их у грешкама, лицемерству и недоследностима, пропитујући и испитујући најпре себе, паа тек онда, евентуално, друге.
За њега „ничији“ може значити само не бити зависан од ичега и икога у овом свету, већ бити само Божији, односно трудити се у томе и ка томе. А бити Божији је вероватно највећа слобода могућа човеку. Можда и једина, у свим световима.
