Дмитриј Данилов (1969) је један од најзначајнијих савремених руских писаца, изузетан и по томе што се са подједнаким успехом – у смислу квалитета и домета и у смислу рецеције – опробао у поезији, прози и драми. Ипак, није тешко запазити да је Данилов пре свега песник и да је поезија поетички основ и модел његовог стваралаштва. За његову прозу критичарка Ирина Родњанска каже како је то „проза која се ослања на жив, разговорни језик, као права поезија, и која попут поезије сублимира стварност – не узвишеном лексиком, него самом својом структуром“.
Уосталом, ни његова поезија се не одликује „узвишеном лексиком“, већ слободним стихом, разговорним, готово лаконским језиком и исто тако наизглед лаконским описивањем свакодневнице. Као што његова песничка збирка „Два стања“ (2016) описује путовање градским превозом и чекање тог превоза на станицама, тако и роман „Опис града“ (2012; на српском Агноста, 2024, превео Душко Паунковић) почива на бележењу утисака о једном граду, који је аутор или тачније приповедач, одлучио да посећује једном месечно, на дан, током једне календарске године. Град није именован, али је јасно да се ради о Брјанску, граду у ком је иначе живео Даниловљев омиљени писац Леонид Добичин (1894-1936), тако да је ова књига уједно књижевна посвета и књижевни дијалог.
И други романи Дмитрија Данилова почивају на сличној концептуалној основи, те је „Хоризонтални положај“ (2010) заснован на свакодневним дневничким записима током једне године, „Има ствари које су важније од фудбала“ (2015), описује утакмице два фудбалска клуба, а „Празни возови 2022. године“ (2023), како наслов већ сугерише, описује путовања возом. Од овога за сада једино одступа роман „Саша, здраво!“ (2021), који се, слично драми „Човек из Подољска“ (2016), заснива на концепту најближем параболичкој фантастици налик на ону Франца Кафке.
Како не би било забуне, чињеница да је за аутора значајан писац живео у одабраном граду, не значи да роман „Опис града“ има карактер у првом плану књижевног ходошашћа или некаквог метакњижевног и интертекстуалног штива. Град је изабран на основу неколико критерујума, попут оних да не буде предалеко од града у ком живи аутор, односно приповедач (Москве), да не буде ни превише велики ни превише мали, да не буде туристичка атракција са бројним знаменитостима, али да ипак има шта да се види, и тако даље. Укратко, избор је тежио ка граду који може бити опсервиран и доживљен у задатим оквирима (један дан месечно током једне године), како би се пратило како он „улази у душу“, аутора, као путника, посматрача, који књижевним текстом посредује своје утиске.
Сам књижевни текст којим су утисци посредовани није засићен нити наглашеном поетизацијом, нити цитатношћу, нити есејизирањем, нити ангажовано-критичким приступом затаченој стварности, мада има помало од свега тога. Попут свог узора Добичина, Данилов се труди да пише што прецизније, непосредније и чистије, са што мање позе, спољашњих украса, стилске, идејне или било какве друге претенциозности. Иако, сродно поезији овог аутора, овај роман почива на утисцима и њиховом посредовању, он се у наслову одређује појмом „описа“, који сугерише тежњу ка објективношћу. Али, у основи, овде се објективност мање тиче што вернијег описа чињеница и видљиве стварности, колико унутрашњих ауторових, односно приповедачевих утисака. Опис одабраног града тако умногоме зависи од унутрашњег стања самог аутора и мења се у складу са њим, па иста места приликом различитих посета могу да остављају битно различит утисак и да одају битно различиту атмосферу.
Иако на први поглед посвећена лаконском, премда поетички заводљивом бележењу спољашње стварности, Даниловљева проза пре свега детектује ауторова, односно приповедаева унутрашња стања, активно, динамично и доследно трагајући за најпогоднијим начиним њиховог књижевног посредовања. На једном месту сам Дмитрија Данилова поредио са Чеховом, називајући га чак његовим најадекватнијим савременим панданом, да не кажем „савременим Чеховом“, што ова књига само потврђује. Оно што је Чехов постизао књижевним језиком свога доба, односно познијим имресионистички тонираним реализмом, који постепено растаче у своје време нерикосновено епички карактер модерне западне прозе, Данилов чини мешавином дневничке, репортерске, документарне и поетске прозе, очито прилогођеној нашем времену, и која се у Даниловљевом случају показује као избор кадар да превазиђе замке комерцијалне кодификације, колико и архаичности или претеране металитерарности које стоје пред савременом, и то не само руском, прозом.
Укратко, колико год наизглед лагана и лаконска, Даниловљева проза успешно сведочи у савременом човеку, његовом свету и унутрашњем искуству, али и – што је најважније – може да нас дирне у срце, да нам изазове осмех колико и сузу, враћајући литератури достојанство истинског људског сусрета.
Владимир Коларић за Компасинфо
