Вељко Раденовић рођен је у Брежанику код Пећи 17. маја 1955. године, а преминуо је у Крушевцу 29. септембра 2012. године. Био је потпуковник Полиције Србије и командант Посебних јединица полиције у Призрену током рата на Косову и Метохији.
Познат је по учешћу у операцији ослобођења Ораховца од терористичке Ослободилачке војске Косова у јулу 1998. године. У народу је постао познат као „Ђенерал”, иако је имао чин потпуковника.
Порекло и почетак полицијске каријере
Његова породица води порекло из црногорског села Метех код Плава, а у Метохију се доселила после Другог светског рата. Полицијску школу завршио је у Сремској Каменици, а до 1992. године био је начелник полицијске станице у селу Средска код Призрена.
Од фебруара 1992. године био је командант Специјалне јединице МУП-а СР Југославије, а учествовао је у рату у Босни и Херцеговини на подручју Вишеграда, Фоче и Горажда. Почетком септембра 1995. године пребачен је у Славонију и Барању, на границу са Хрватском, где је остао до потписивања Дејтонског мировног споразума.
Међу колегама и подређенима Раденовић је постао познат по борбеном покличу:
„За мном, браћо!”
Борбе на Косову и Метохији
Током сукоба на Косову и Метохији командовао је Посебном јединицом полиције у Призрену све до повлачења војске и полиције у јуну 1999. године.
Највећу славу стекао је као командант српских јединица које су од 17. до 20. јула 1998. године учествовале у борбама за Ораховац. Тада су припадници ОВК напали Ораховац и околна села, заузели град и успоставили коридор између својих снага у Дреници и пограничних области према Албанији.
У сукобима је погинуло око 60 припадника ОВК, два полицајца и пет српских цивила. Киднаповано је око 100 људи, од којих је 35 ослобођено, 47 је убијено и сахрањено у масовним гробницама, док се 18 особа и даље води као нестало.
Ослобођење Ораховца
Албански екстремисти су неколико дана држали становнике Ораховца као таоце. Захваљујући Раденовићевим напорима град је ослобођен, а снаге ОВК потиснуте.
Његов одред се три дана пробијао ка Ораховцу преко села Зрзе и Беле Цркве, заобилазећи положаје ОВК на главним прилазима граду. Уместо директалног напада, јединица је ушла у Ораховац са друге стране, изненадивши противника и приморавши га на повлачење.
После борби у Ораховцу, вођство ОВК је, према сведочењима, расписало награду од 500.000 немачких марака за Раденовићеву ликвидацију.
Друге акције и ратни подвизи
Поред операције у Ораховцу, Раденовић је учествовао и у акцијама спасавања мештана села Братотин и Ратковац, који су 12. маја 1998. године били узети као таоци. Том приликом евакуисано је више од 50 људи.
Учествовао је и у такозваном Маршу мира у децембру 1998. године, који је завршен у селу Драгобиље.
Човек кога је метак промашио за милиметар
Колеге и цивили високо су ценили Раденовића као команданта и као човека.
Једном приликом избегао је сигурну смрт када га је непознати снајпериста гађао у главу. Метак је погодио само његову капу. Потпуковник је касније причао да је осетио снажан ударац, као да га је неко ударио металном цеви у главу. Капу са рупом од метка чувао је код куће као својеврсни талисман.
Болест и последњи дани
Раденовић је више од двадесет година боловао од шећерне болести. Током ратних дејстава увек је уз себе носио инсулин и чоколаду.
Последњих седам година живота његово здравствено стање значајно се погоршало. Због тешких компликација лекари су били принуђени да му ампутирају ногу.
Преминуо је 29. септембра 2012. године у Крушевцу. Сахрањен је на Новом гробљу у Крушевцу, без државних почасти.
Споменик у Крушевцу
Споменик Вељку Раденовићу, рад вајара Томе Коматине из Краљева, откривен је 24. марта 2022. године у Крушевцу.
Данас се Вељко Раденовић у делу јавности памти као један од најпознатијих команданата српске полиције током сукоба на Косову и Метохији, а надимак „Ђенерал” остао је трајно везан за његово име.
