Lider Evropske narodne partije (EPP), političke grupacije desnog centra, Manfred Veber, pozvao je Evropsku uniju da uspostavi centre za povratak migranata u Africi kako bi se omogućile brze deportacije. Međutim, slični projekti su i ranije doživeli neuspeh.
U uvodniku objavljenom u ponedeljak u nemačkom listu Frankfurter algemajne cajtung, Veber je naveo da je nedavni priliv migranata u Seutu omogućen proimigracionom politikom španskog premijera Pedra Sančeza. Kako je istakao ovaj uticajni briselski političar, sprovođenje migracionog zakonodavstva EU više ne može biti prepušteno pojedinačnim državama članicama.
„Kao što seoski policajac nema nikakve šanse protiv organizovanog kriminala, tako nijedna država članica sama ne može pobediti međunarodnu mafiju za krijumčarenje ljudi“, napisao je on. „Samo ujedinjena Evropa može stati na put njihovim aktivnostima.“
Evropska unija bi, nastavio je Veber, trebalo da uspostavi centre za migrante u Africi, u koje bi bili upućivani ilegalni migranti i lica kojima je odbijen zahtev za azil nakon što im bude naloženo da napuste Uniju. Afričke vlade bi se, po njegovom mišljenju, mogle podstaći na saradnju ponudama „snažnih trgovinskih odnosa, ekonomske saradnje i mogućnosti za legalne migracije“.
Veber nije marginalni poslanik Evropskog parlamenta. EPP je najveća politička grupacija u Evropskom parlamentu, a među njenim članovima su predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen i predsednica Evropskog parlamenta Roberta Mecola.
Da li su centri za povratak migranata zakoniti?
Do nedavno su zajednička pravila Evropske unije o deportacijama bila definisana Direktivom o povratku iz 2008. godine, dok je njihova primena bila u nadležnosti pojedinačnih država članica. Direktiva je izričito zabranjivala uspostavljanje „centara za povratak“ u trećim zemljama, propisujući da migranti mogu biti vraćeni isključivo u svoje matične države ili u zemlje kroz koje su prošli na putu ka Evropskoj uniji — i to samo uz saglasnost tih država.
Ova direktiva je u junu stavljena van snage usvajanjem nove Regulative o povratku. Prema novim pravilima, omogućeno je uspostavljanje centara za povratak i zadržavanje ilegalnih migranata do njihovog udaljenja iz Evropske unije. Takođe, države članice su obavezne da priznaju naloge za deportaciju koje su izdale druge članice Unije.
Mogu li migranti da zaobiđu sistem?
Ipak, iako nova regulativa dozvoljava osnivanje ovakvih centara, njihovo korišćenje neće biti obavezno.
„Treba napomenuti da uspostavljanje centara za povratak u skladu sa regulativom nije obavezno i da će svakoj državi članici biti prepušteno da sama odluči da li će nastojati da uspostavi takav aranžman sa nekom trećom zemljom“, izjavio je irski ministar pravde Džim O’Kalagan tokom parlamentarne rasprave o ovom pitanju u julu.
Zbog toga će politika vraćanja migranata najverovatnije i dalje ostati neujednačena širom Evropske unije. Čak i ako neka država članica postigne dogovor o uspostavljanju centra za povratak u trećoj zemlji — kao što je Italija praktično učinila otvaranjem centara za obradu migranata u Albaniji 2024. godine — migrant bi mogao da izbegne hapšenje i deportaciju ulaskom u EU preko države sa liberalnijom migracionom politikom, poput Irske ili Španije.
Očigledno je da ova fragmentacija izaziva nezadovoljstvo kod Vebera, koji smatra da bi evropska agencija za zaštitu spoljnih granica Fronteks trebalo da dobije ovlašćenja za sprovođenje migracionih zakona Unije u slučajevima kada pojedine države ne postupaju dovoljno efikasno.
„Nezavisne i nenajavljene kontrole na evropskim graničnim prelazima radi provere poštovanja zakona EU o zaštiti granica moraju postati standardna praksa“, napisao je on. „Takođe je jasno da, ako nacionalne vlasti nisu spremne da štite naše granice, Fronteks mora dobiti komandna ovlašćenja. Evropski zakoni moraju biti sprovedeni, ako je potrebno i od strane evropske službe za zaštitu granica.“
„Na narednom redovnom zasedanju Evropskog saveta potreban nam je obavezujući plan sprovođenja — sa jasno definisanim odgovornostima, utvrđenim rokovima i merljivim ciljevima.“
Šta evropski sudovi kažu o deportacijama?
Čak i ako Veber uspe da nametne usklađenu politiku deportacija u svih 27 država članica Evropske unije, ostaje jedna velika prepreka — Evropski sud za ljudska prava (ECHR).
Ovaj sud sa sedištem u Strazburu zadužen je za tumačenje Evropske konvencije o ljudskim pravima, koja izričito predviđa da „niko ne sme biti udaljen, proteran ili izručen državi u kojoj postoji ozbiljan rizik da će biti izložen smrtnoj kazni, mučenju ili drugom nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju“.
Godine 2018. Sud je presudio da države članice ne smeju deportovati migrante u treću zemlju ako postoji rizik da će ta zemlja kasnije te osobe poslati u četvrtu državu koja nije bezbedna. Ova praksa poznata je pod nazivom „refulman“.
Slučaj iz 2018. godine odnosio se na dvojicu migranata iz Bangladeša koji su u Mađarsku ušli preko Srbije. Sud je tada ocenio da je Mađarska prekršila zakon kada ih je vratila u Srbiju, jer mađarske vlasti nisu mogle dovoljno uverljivo da dokažu da Srbija te migrante neće kasnije poslati u neku drugu, potencijalno nebezbednu zemlju.
Prema Veberovom predlogu, Evropska unija bi morala da dokaže da će migranti smešteni u afričke centre imati „zagarantovan pristup prihvatnim kapacitetima prilagođenim njihovim specifičnim potrebama“ i da neće biti izloženi riziku od refulmana.
To bi mogao biti veoma težak zadatak u pojedinim državama koje se pominju kao moguće lokacije za takve centre, poput Gane, Senegala i Ugande. Evropska unija ove zemlje trenutno ne smatra u potpunosti „bezbednim“, što znači da bi svaki pokušaj prebacivanja migranata u te države mogao odmah biti osporen pred Evropskim sudom za ljudska prava.
Da li su centri za povratak migranata već isprobani?
Kao što je već pomenuto, Italija je 2023. godine potpisala bilateralni sporazum sa Albanijom, a naredne godine na albanskoj teritoriji otvorena su dva centra pod italijanskom upravom.
Međutim, ti objekti nisu bili centri za povratak migranata, već ofšor centri za obradu zahteva za azil. Njihova namena bila je da privremeno prime punoletne muškarce presretnute u međunarodnim vodama na putu ka Italiji, dok se ne donese odluka o njihovom zahtevu za azil. U to vreme, samci su činili oko 74 odsto svih migranata koji su pristizali na italijansku obalu.
Italijanski model i britanski neuspeh u Ruandi
Zakonitost albanskih centara odmah je osporena pred italijanskim sudovima i Sudom pravde Evropske unije. Od svega 24 migranta prebačena u ove centre od oktobra 2024. godine, svi su u međuvremenu vraćeni u Italiju nakon što su italijanske sudije odbile da potvrde zakonitost njihovog zadržavanja.
Velika Britanija je takođe pokušala da reši problem ilegalnih migracija kroz takozvani „plan Ruanda“, uspostavljen 2022. godine. Prema tom planu, određeni broj ilegalnih migranata trebalo je da bude prebačen u Ruandu, gde bi njihovi zahtevi za azil bili razmatrani. Ukoliko bi zahtev bio prihvaćen, azil bi dobili u Ruandi, a ne u Ujedinjenom Kraljevstvu.
Međutim, Vrhovni sud Ujedinjenog Kraljevstva proglasio je ovaj program nezakonitim 2023. godine. Sud je ocenio da postoji rizik da Ruanda nepravilno odbije zahteve za azil i potom migrante pošalje u nebezbedne zemlje. U presudi su se sudije izričito pozvale na smernice Evropskog suda za ljudska prava.
Iako Velika Britanija više nije članica Evropske unije, ona je i dalje potpisnica Evropske konvencije o ljudskim pravima.
Konzervativna vlada pokušala je da prevaziđe ovu prepreku potpisivanjem novog sporazuma sa Ruandom, kojim se ta zemlja obavezala da svoj sistem azila uskladi sa britanskim standardima. Ipak, program je ukinut nakon što je laburistički lider Kir Starmer preuzeo vlast 2024. godine.
Do trenutka gašenja projekta, britanska vlada je Ruandi isplatila ukupno 290 miliona funti (oko 391 milion dolara), a nijedan deportacioni let nikada nije poleteo.
Da li je neko pitao Afrikance?
Pored pravnih prepreka, otpora pojedinih država članica i potencijalnih sporova pred sudovima, Evropska unija se suočava sa još jednim važnim pitanjem: kako obezbediti podršku afričkih država za ovakav projekat.
Ruanda je pristala na britanski plan tek nakon što joj je London ponudio izdašne finansijske podsticaje: 370 miliona funti razvojne pomoći, dodatnih 120 miliona funti nakon preseljenja prvih 300 ljudi i po 150.000 funti za svakog migranta smeštenog u zemlji tokom pet godina.
Za razliku od britanskog pristupa, Veber je za sada javno pominjao samo trgovinske pogodnosti i „ekonomsku saradnju“ kao moguće podsticaje afričkim državama.
Zvaničnici Evropske unije nisu komentarisali eventualne pregovore sa afričkim vladama. Ipak, ideja o smeštanju centara za povratak migranata na afričkom kontinentu već je naišla na protivljenje Afričke unije, Afričke komisije za ljudska prava i prava naroda, kao i pojedinih afričkih država.
Jedan evropski diplomata izjavio je u aprilu za agenciju AFP da neki afrički lideri ovu ideju doživljavaju sa prezirom, smatrajući da Evropa pokušava da njihove zemlje pretvori u „geografsku deponiju“ za ljude koje je odbacila Evropska unija.
