Лидер Европске народне партије (ЕПП), политичке групације десног центра, Манфред Вебер, позвао је Европску унију да успостави центре за повратак миграната у Африци како би се омогућиле брзе депортације. Међутим, слични пројекти су и раније доживели неуспех.
У уводнику објављеном у понедељак у немачком листу Франкфуртер алгемајне цајтунг, Вебер је навео да је недавни прилив миграната у Сеуту омогућен проимиграционом политиком шпанског премијера Педра Санчеза. Како је истакао овај утицајни бриселски политичар, спровођење миграционог законодавства ЕУ више не може бити препуштено појединачним државама чланицама.
„Као што сеоски полицајац нема никакве шансе против организованог криминала, тако ниједна држава чланица сама не може победити међународну мафију за кријумчарење људи“, написао је он. „Само уједињена Европа може стати на пут њиховим активностима.“
Европска унија би, наставио је Вебер, требало да успостави центре за мигранте у Африци, у које би били упућивани илегални мигранти и лица којима је одбијен захтев за азил након што им буде наложено да напусте Унију. Афричке владе би се, по његовом мишљењу, могле подстаћи на сарадњу понудама „снажних трговинских односа, економске сарадње и могућности за легалне миграције“.
Вебер није маргинални посланик Европског парламента. ЕПП је највећа политичка групација у Европском парламенту, а међу њеним члановима су председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен и председница Европског парламента Роберта Мецола.
Да ли су центри за повратак миграната законити?
До недавно су заједничка правила Европске уније о депортацијама била дефинисана Директивом о повратку из 2008. године, док је њихова примена била у надлежности појединачних држава чланица. Директива је изричито забрањивала успостављање „центара за повратак“ у трећим земљама, прописујући да мигранти могу бити враћени искључиво у своје матичне државе или у земље кроз које су прошли на путу ка Европској унији — и то само уз сагласност тих држава.
Ова директива је у јуну стављена ван снаге усвајањем нове Регулативе о повратку. Према новим правилима, омогућено је успостављање центара за повратак и задржавање илегалних миграната до њиховог удаљења из Европске уније. Такође, државе чланице су обавезне да признају налоге за депортацију које су издале друге чланице Уније.
Могу ли мигранти да заобиђу систем?
Ипак, иако нова регулатива дозвољава оснивање оваквих центара, њихово коришћење неће бити обавезно.
„Треба напоменути да успостављање центара за повратак у складу са регулативом није обавезно и да ће свакој држави чланици бити препуштено да сама одлучи да ли ће настојати да успостави такав аранжман са неком трећом земљом“, изјавио је ирски министар правде Џим О’Калаган током парламентарне расправе о овом питању у јулу.
Због тога ће политика враћања миграната највероватније и даље остати неуједначена широм Европске уније. Чак и ако нека држава чланица постигне договор о успостављању центра за повратак у трећој земљи — као што је Италија практично учинила отварањем центара за обраду миграната у Албанији 2024. године — мигрант би могао да избегне хапшење и депортацију уласком у ЕУ преко државе са либералнијом миграционом политиком, попут Ирске или Шпаније.
Очигледно је да ова фрагментација изазива незадовољство код Вебера, који сматра да би европска агенција за заштиту спољних граница Фронтекс требало да добије овлашћења за спровођење миграционих закона Уније у случајевима када поједине државе не поступају довољно ефикасно.
„Независне и ненајављене контроле на европским граничним прелазима ради провере поштовања закона ЕУ о заштити граница морају постати стандардна пракса“, написао је он. „Такође је јасно да, ако националне власти нису спремне да штите наше границе, Фронтекс мора добити командна овлашћења. Европски закони морају бити спроведени, ако је потребно и од стране европске службе за заштиту граница.“
„На наредном редовном заседању Европског савета потребан нам је обавезујући план спровођења — са јасно дефинисаним одговорностима, утврђеним роковима и мерљивим циљевима.“
Шта европски судови кажу о депортацијама?
Чак и ако Вебер успе да наметне усклађену политику депортација у свих 27 држава чланица Европске уније, остаје једна велика препрека — Европски суд за људска права (ЕЦХР).
Овај суд са седиштем у Стразбуру задужен је за тумачење Европске конвенције о људским правима, која изричито предвиђа да „нико не сме бити удаљен, протеран или изручен држави у којој постоји озбиљан ризик да ће бити изложен смртној казни, мучењу или другом нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању“.
Године 2018. Суд је пресудио да државе чланице не смеју депортовати мигранте у трећу земљу ако постоји ризик да ће та земља касније те особе послати у четврту државу која није безбедна. Ова пракса позната је под називом „рефулман“.
Случај из 2018. године односио се на двојицу миграната из Бангладеша који су у Мађарску ушли преко Србије. Суд је тада оценио да је Мађарска прекршила закон када их је вратила у Србију, јер мађарске власти нису могле довољно уверљиво да докажу да Србија те мигранте неће касније послати у неку другу, потенцијално небезбедну земљу.
Према Веберовом предлогу, Европска унија би морала да докаже да ће мигранти смештени у афричке центре имати „загарантован приступ прихватним капацитетима прилагођеним њиховим специфичним потребама“ и да неће бити изложени ризику од рефулмана.
То би могао бити веома тежак задатак у појединим државама које се помињу као могуће локације за такве центре, попут Гане, Сенегала и Уганде. Европска унија ове земље тренутно не сматра у потпуности „безбедним“, што значи да би сваки покушај пребацивања миграната у те државе могао одмах бити оспорен пред Европским судом за људска права.
Да ли су центри за повратак миграната већ испробани?
Као што је већ поменуто, Италија је 2023. године потписала билатерални споразум са Албанијом, а наредне године на албанској територији отворена су два центра под италијанском управом.
Међутим, ти објекти нису били центри за повратак миграната, већ офшор центри за обраду захтева за азил. Њихова намена била је да привремено приме пунолетне мушкарце пресретнуте у међународним водама на путу ка Италији, док се не донесе одлука о њиховом захтеву за азил. У то време, самци су чинили око 74 одсто свих миграната који су пристизали на италијанску обалу.
Италијански модел и британски неуспех у Руанди
Законитост албанских центара одмах је оспорена пред италијанским судовима и Судом правде Европске уније. Од свега 24 мигранта пребачена у ове центре од октобра 2024. године, сви су у међувремену враћени у Италију након што су италијанске судије одбиле да потврде законитост њиховог задржавања.
Велика Британија је такође покушала да реши проблем илегалних миграција кроз такозвани „план Руанда“, успостављен 2022. године. Према том плану, одређени број илегалних миграната требало је да буде пребачен у Руанду, где би њихови захтеви за азил били разматрани. Уколико би захтев био прихваћен, азил би добили у Руанди, а не у Уједињеном Краљевству.
Међутим, Врховни суд Уједињеног Краљевства прогласио је овај програм незаконитим 2023. године. Суд је оценио да постоји ризик да Руанда неправилно одбије захтеве за азил и потом мигранте пошаље у небезбедне земље. У пресуди су се судије изричито позвале на смернице Европског суда за људска права.
Иако Велика Британија више није чланица Европске уније, она је и даље потписница Европске конвенције о људским правима.
Конзервативна влада покушала је да превазиђе ову препреку потписивањем новог споразума са Руандом, којим се та земља обавезала да свој систем азила усклади са британским стандардима. Ипак, програм је укинут након што је лабуристички лидер Кир Стармер преузео власт 2024. године.
До тренутка гашења пројекта, британска влада је Руанди исплатила укупно 290 милиона фунти (око 391 милион долара), а ниједан депортациони лет никада није полетео.
Да ли је неко питао Африканце?
Поред правних препрека, отпора појединих држава чланица и потенцијалних спорова пред судовима, Европска унија се суочава са још једним важним питањем: како обезбедити подршку афричких држава за овакав пројекат.
Руанда је пристала на британски план тек након што јој је Лондон понудио издашне финансијске подстицаје: 370 милиона фунти развојне помоћи, додатних 120 милиона фунти након пресељења првих 300 људи и по 150.000 фунти за сваког мигранта смештеног у земљи током пет година.
За разлику од британског приступа, Вебер је за сада јавно помињао само трговинске погодности и „економску сарадњу“ као могуће подстицаје афричким државама.
Званичници Европске уније нису коментарисали евентуалне преговоре са афричким владама. Ипак, идеја о смештању центара за повратак миграната на афричком континенту већ је наишла на противљење Афричке уније, Афричке комисије за људска права и права народа, као и појединих афричких држава.
Један европски дипломата изјавио је у априлу за агенцију АФП да неки афрички лидери ову идеју доживљавају са презиром, сматрајући да Европа покушава да њихове земље претвори у „географску депонију“ за људе које је одбацила Европска унија.
