Једног топлог летњег дана (29. јуна 1922. године) у селу Гребенац код Беле Цркве, родио се Василе Васко Попа, син вршачког нотара. Иако по пореклу Румун, постаће један од најпознатијих песника који је писао на српском језику и један од сто најзнаменитијих Срба.
Школовање и рани пут
Основну школу и гимназију је завршио у Вршцу, а потом уочи рата уписао Филозофски факултет у Београду, да би студије наставио у Букурешту и Бечу. Други светски рат је изменио животе свих, па и Васку Попи, који га је проживео затворен у концентрационом логору у Бечкереку, данашњем Зрењанину.
Међутим, за разлику од многих, логор је и преживео и након ослобођења, овенчан успехом победника, 1949. године дипломирао романистику на Филозофском факултету у Београду.
Почетак поезије и лични живот
Било је то време у коме је почела да се развија његова поезија, па своје прве песме Попа објављује у часописима Књижевне новине и Борба. Било је то и време у коме се и његов приватан живот кристалисао у правцу крунисања браком највеће љубави, коју је још од гимназијских дана, шетајући под сенкама вршачких липа, започео са Јованком Хашом Сингер, ћерком чувеног адвоката и врло образоване и угледне девојке.
„Без твојих погледа река сам
коју су напустиле обале.“
„Кора“
Година 1953. била је одсудна како за Васка Попу, тако и за југословенску поезију. За песника због објављивања прве збирке песама, а за књижевност због заокрета који се заједно са збирком Миодрага Павловића 87 песама, сматра почетком модерне послератне лирике.
У самој Кори је у четири циклуса, Опседнута ведрина, Предели, Списак и Далеко у нама, кроз једноставан израз, фразе и кратке фолклорне облике дата визија човека у космосу растерећена од религијских мотива, у свету без средишта и оквира пуном бесмисла, претње и чудовиштима свакодневице, човека који живи од своје људскости као јединог оправдања и штита од бесмисла.
У њој се посебно издвојила и постала најпознатија љубавна песма Очију твојих да није из циклуса Далеко у нама. Она се открива већ у првом стиху који мотивима очију, смеха, руку и гласа попут славуја вољене жене дочарава снагу исказане љубави.
Када се појавила, збирка је шокирала јавност, јер је уместо дотадашњих личних осећања и емоционалности песника, хладно и прецизно приказивала описане предмете из човекове околине, носећи емотивну уздржаност и објективност. Оно што је она заправо испод своје „спољашње коре“ донела били су нелагода и страх – упечатљиво искуство савременог градског човека, која се са темом града који прождира своје становнике јавља још код Момчила Настасијевића у збирци Седам лирских кругова.
Збирка која је покренула расправе у књижевној јавности
Збирка је покренула расправе у књижевној јавности и јавне полемике које су се односиле на њену естетску вредност. Српски писац и књижевни критичар Милан Богдановић оштро је напао Попину лирику сматрајући је надреалистичким бунцањем без смисла. Одбранио га је критичар и есејиста Зоран Мишић, бранилац авангарде, који је сматрао да његови стихови нису надреалистички и ирационални, већ представљају визије за које постоји рационална и логична одгонетка.
Било како било, Кора је донела револуцију у књижевност, захваљујући којој је прекинуто са поетиком социјалистичког реализма, који је ширио идеју комунизма и златног социјалистичког доба, тако да је њом Попа битно одредио даље токове поезије, стекао светску славу и снажно утицао на млађе генерације будућих песника.
Она је још по једном куриозитету остала јединствена јер је три године касније добила свој амблем. Наиме, од наредне збирке поезије, Васко Попа је свакој доделио „знамење“ – показаће се да ће их бити укупно осам, колико и збирки песама.
Кора је тако постала комплетна са вињетом која је носила мотив са народног ћилима а коју је песник назвао „шапа звери“. То је била једина шара коју је Попа преузео а не сам осмислио, а осликао је сликар и илустратор Душан Ристић, који је украсио сва његова дела.
Слава и београдски период
Овенчан песничком славом, Васка Попу је Београд већ почео да препознаје и доживљава као ванвременског поету, биће које као да је слетело у овај свет са друге планете, мудрог саговорника из кога прште хумор и досетке зачинине луцидним сарказмом и бескрајним шармом.
Заокрет у књижевности био је сасвим видљив, посебно посматрајући његове језгровите, кратке и сажете стихове без риме и правописних знакова, са метриком блиском народној поезији који су подсећали на афоризме и пословице.
Непочин-поље
Непочин-поље
Врати ми моје крпице
Моје крпице од чистога сна
Од свиленог осмеха од пругасте слутње
Од мога чипкастога ткива
Годину дана после Коре појавила се нова збирка поезије необичног наслова Непочин-поље. Он је преузет из прве збирке, а своје порекло вуче из народне књижевности – загонетке коју је Попа уврстио у своју антологију народних умотворина чија је одгонетка путина. Четири циклуса, Игра, Кост кости, Врати ми моје крпице и Белутак, у себи носе већ препознатљив језгровит и сажет стил стихова.
Знамење Непочим-поља представља грчки симбол уроборос, круг унутар кога се налази змија која у устима држи сопствени реп носећи значење вечности, и ока – симбола сазнања и поимања света који нас окружује.
Исте године Васко Попа је постао уредник Издавачке куће Нолит, у којој је провео наредних 20 година.
Споредно небо
Споредно небо
Звезде падалице главе склањају
У сенке његових речи
Када се појавила 1956. године, збирка песама Споредно небо сматрана је најцеловитије замишљеном збирком песама наше књижевности. У седам циклуса, Зев над зевовима, Знамења, Размирица, Подражавање сунца, Раскол, Липа насред срца и Небески прстен, налази се по седам песама.
Породични и београдски живот
Васку Попи као да су се у то време остварили снови. У малом стану у Булевару краља Александра 26 живео је са својом вољеном супругом, окружен пријатељима и младим песницима.
Усправна земља
Усправна земља
Туђе сенке не дају
Муњу твога мача
У корице да вратим
Године 1958. појавила се и четврта збирка Усправна земља, која се мора читати као целина. Она обухвата десет векова српске културе и састоји се од циклуса Ходочашћа, Савин извор, Косово поље, Ћеле-кула и Повратак у Београд.
Каснији рад и антологије
Исте године објавио је збирку-антологију Од злата јабука, затим Урнебесник и Поноћно сунце.
Иако је његова поезија сматрана херметичном, Попа је био један од оних песника који је говорио о њој и објашњавао је. 1966. у Берлину одржао је предавање у ком је објаснио своју поетику.
Оснива Књижевну општину Вршац 1972. године и библиотеку на дописницама Слободно лишће. Постаје дописни члан САНУ и један од оснивача Војвођанске академије науке и уметности.
Објављује Вучју со, Кућу насред друма и Живо месо, а затим започиње Гвоздени сад.
По сведочењима, волео је да седи у београдским кафанама „Мадера“, „Мажестик“ и „Ексцелзиор“, где је разговарао о Малармеу и Рембоу.
Смрт и заоставштина
Када је 1991. године преминуо, југословенска књижевност изгубила је једног од најпревођенијих песника на чак 50 језика света.
Поред њега је до последњег тренутка била супруга Хаша, којој је посвећена свака његова збирка.
После смрти пронађени су рукописи Гвоздени сад, Лепа варош В., Луди Лала и Кален.
Његова супруга је 2000. године сахрањена у његовој гробници у Алеји заслужних грађана, чиме је њихова љубав симболично остала сједињена у вечности.
