Препознатљива црно-бела фотографија јужноафричког фоторепортера Сема Ензиме, на којој Мбујиса Махуба носи беживотно тело Хектора Питерсона док поред њих трчи његова очајна сестра Антоанета Ситоле, открила је свету сву бруталност режима апартхејда.
Хектор, који је имао само 12 година, био је међу више од 10.000 ученика који су учествовали у Устанку у Совету 16. јуна 1976. године. Марш је представљао масовни протест против владине одлуке да се кључни школски предмети предају на африкансу – језику који је већини црних ученика био стран и који је био снажно повезан са владајућом белачком елитом.
До краја тог крвавог дана, према званичним извештајима власти, у Совету је погинуло 176 људи, 1.139 је рањено, а 1.298 ухапшено. Истовремено, Комитет Уједињених нација против апартхејда проценио је да је стварни број страдалих црних Јужноафриканаца премашио 1.000.
Према сведочењима очевидаца, укупан број погинулих у Совету кретао се између 200 и 500 људи, а међу њима је био и Хектор Питерсон. Иако је хитно пребачен у оближњу клинику, лекари су могли само да констатују смрт.
Успон апартхејда
Апартхејд је био високо организован систем законски прописане расне сегрегације и белачке надмоћи. Скоро три века домородачко афричко становништво било је лишавано земље и експлоатисано од стране британских и холандских колонизатора.
Године 1948. апартхејд (што на африкансу значи „одвојеност“) постао је званична државна политика када је Национална партија, изабрана гласовима искључиво белог бирачког тела, институционализовала расну дискриминацију.
Режим је користио стотине закона како би спроводио строгу сегрегацију. Најпогубније мере одузеле су црним Јужноафриканцима држављанство, строго контролисале њихово кретање кроз озлоглашене „пропусне законе“ и одређивале где смеју да живе.
То је значило да су били принуђени да живе у запуштеним и сиромашним насељима, да им је био забрањен приступ ресторанима, биоскопима и плажама намењеним белцима, као и да су били ограничени на одвојени јавни превоз и слабо плаћене послове.
„Једнакост са белцима није за њих“
Африканери су јужноафричка етничка група која углавном потиче од холандских, немачких и француских хугенотских досељеника који су стигли на Рт добре наде 1652. године.
Прелазак са британске колонијалне власти на потпуну доминацију Африканера одвијао се у две фазе. Најпре је 1910. године формирана Унија Јужне Африке, која је представљала договор о подели власти између британских и африканерских елита. Потом је победа Националне партије на изборима 1948. године довела до успостављања апартхејда као државног система.
Године 1953. режим је донео злогласни Закон о банту образовању, којим је школовање црнаца стављено под директну контролу Министарства за домородачка питања, на чијем челу је био др Хендрик Френс Верверд.
Верверд је сматрао да црни Јужноафриканци не треба да добијају исто академско образовање као белци. Према његовом мишљењу, њихово школовање требало је ограничити на стручно оспособљавање за подређене улоге у друштву. Он је том приликом изјавио:
„Домороце треба од најранијег доба учити да једнакост са Европљанима није намењена њима.“
Током ере апартхејда термин „банту“ био је званичан назив који је држава користила за црне Африканце. Временом је постао симбол најрепресивнијих политика режима, укључујући Закон о банту образовању и стварање сиромашних етнички раздвојених територија познатих као „бантустани“.
Иако је Закон из 1953. формално омогућио већем броју деце приступ школама, државне банту школе патиле су од драматичног недостатка наставника, учионица и основних средстава за рад. Однос ученика и наставника порастао је са 46:1 1955. године на чак 58:1 до 1967. Истовремено, држава је издвајала вишеструко више новца за образовање једног белог него једног црног детета.
Декрет о настави на африкансу
Године 1974. Одељење за банту образовање донело је Декрет о настави на африкансу. Њиме је прописано да се половина школских предмета, укључујући математику и друштвене науке, предаје на африкансу.
Влада је инсистирала на подели наставе у односу 50:50 између енглеског и африканса. Многи наставници су се противили овој одлуци, јер ни сами нису добро познавали африканс, али су као државни службеници били принуђени да је спроводе под претњом отказа.
До 1976. године нагомилано незадовољство младих достигло је врхунац. Школске учионице постале су једно од главних попришта отпора апартхејду.
16. јун: Најмрачнији дан
Како су се спорови око језика појачавали током првих месеци 1976. године, широм Совета почели су бојкоти наставе. Почетком јуна локалне власти упозориле су државу да ће незадовољство прерасти у насиље ако се проблем не реши. Упозорења су игнорисана.
Студентски лидери су 13. јуна тајно организовали припреме за масовни протест. Намерно нису укључили родитеље, плашећи се да ће их старије генерације, које су добро познавале суровост режима, одвратити од протеста.
Три дана касније, ујутру 16. јуна, више од 10.000 ученика кренуло је у мирни марш улицама Совета. План је био да се окупе на стадиону Орландо и упуте меморандум са захтевима Министарству просвете.
Уместо тога, дочекала их је пуна сила милитаризоване државе апартхејда.
Испред средње школе Орландо Вест полиција је блокирала колону ученика. Наоружани пендрецима, сузавцем и полицијским псима, полицајци су се суочили са хиљадама младих демонстраната.
Полиција је најпре бацила сузавац и испалила хице упозорења. Када ученици нису одустали, носећи транспаренте са порукама „Доле африканс“, „Африканс мора бити укинут“ и „Сертификују нас, али нас не образују“, полицајци су почели да пуцају директно у масу.
Ненаоружана деца покушавала су да се заштите кантама за смеће, поклопцима и камењем.
Међу првима је пао Хектор Питерсон.
Упркос употреби бојеве муниције, демонстранти су одбили да се разиђу. Полиција је потом започела неселективну употребу силе, усмртивши стотине деце током наредних сати.
С падом мрака власти су изгубиле контролу над улицама Совета. Разјарени становници палили су државне административне зграде и сукобљавали се са полицијом. Као одговор, режим је послао паравојне јединице и војску како би завео сурову контролу.
Устанак који је променио Јужну Африку
Побуна је трајала три дана у Совету, а потом се проширила широм Јужне Африке, прерастајући у један од најзначајнијих устанака против власти белачке мањине.
Одговор режима био је систематичан и немилосрдан. Више од 1.000 људи ухапшено је већ током првих недеља. Многи су држани у изолацији, изложени мучењу и суровом поступању.
Током наредне две године више од 42.000 људи изведено је пред суд. Најмање 9.000 оптужених били су малолетници млађи од 18 година.
Живо наслеђе Совета
За Антоанету Ситоле, трајна порука Совета јесте доказ да политички свесна омладина може променити ток историје. Данас она ради као водич у Музеју Хектора Питерсона у Орландо Весту и посетиоцима из целог света прича причу о свом брату.
Она се сећа да њен дванаестогодишњи брат тог дана уопште није требало да учествује у протесту.
„Био је сувише млад да разуме шта се дешава“, каже она.
Када је почео хаос, покушавала је да га увери да ће бити безбедни. Иако је знала да је сукоб са полицијом готово неизбежан, желела је да остане храбра због млађег брата.
Брутални обрачун власти натерао је хиљаде младих људи да напусте Јужну Африку. Међу њима је био и Мбујиса Махуба, деветнаестогодишњак који је носио Хектора Питерсона на чувеној фотографији Сема Нзиме. Прогоњен од стране безбедносних служби, побегао је из земље и касније нестао у Нигерији 1979. године. Његова судбина до данас није разјашњена.
Преломна тачка у борби за слободу
Устанак у Совету представљао је пресудну прекретницу у борби против апартхејда. Срушио је илузију о потпуној контроли режима, изазвао талас међународног огорчења и допринео увођењу санкција које су додатно изоловале власт у Преторији.
Храброст школараца из Совета покренула је ланац догађаја који је, кроз унутрашњи отпор и међународни притисак, довео до слома апартхејда и стварања демократске Јужне Африке 1994. године.
После догађаја из 1976. године режим је покушавао да ублажи последице кризе. Тек после три године непрекидних немира омражени Закон о банту образовању замењен је Законом о образовању и обуци из 1979. године. Ипак, потпуно укидање законске образовне сегрегације уследило је тек након пада режима, доношењем Закона о јужноафричким школама 1996. године.
Педесет година након што су та деца изашла на улице суочена са бојевом муницијом, Совето остаје симбол генерације која је одбила да прихвати потчињеност као своју судбину.
