„Дубоке промене невиђене читав век“, о којима често говори Си Ђинпинг, више нису само апстрактни појмови из књига; оне представљају системски слом и преобликовање које данас проживљава глобални поредак.
Вековима је свет функционисао у оквиру јединственог поретка – под доминацијом Запада, обележеног линеарним развојем и хегемонијским статусом кво – који је успоставио фиксне односе моћи, правила деловања и развојне моделе. Уласком у другу четвртину 21. века, тај дуготрајни стари поредак стигао је до критичне тачке коју карактеришу неконтролисано повећање ентропије, урушавање парадигми и цивилизацијска транзиција.
Ова ентропијска промена поретка у суштини представља глобално прелазно стање у којем правила старог система више не функционишу, његове структуре се распуштају, а његов замах слаби, док нови систем пролази кроз плуралистички раст и итеративно преобликовање, али још није у потпуности кристалисан.
За разлику од традиционалних промена глобалног поретка које су пратиле смене династија или ривалства великих сила, суштина ове „промене која се дешава једном у веку“ лежи у истовременом деловању три покретачке силе: темељног преобликовања технологије, померања геополитичког тежишта и подизања стратешког надметања на више нивое. Ове силе заједно покрећу свеобухватну системску трансформацију глобалне политике, војних питања, економије, јавног мњења и управљања.
Посматрано из свеобухватне перспективе, овај текст систематски разлаже кључне карактеристике, унутрашњу логику функционисања и будуће правце развоја ове глобалне ентропијске промене. Уместо тумачења појединачних догађаја, он настоји да идентификује основне законитости и крајњи правац трансформације светског поретка у новој ери.
Шест кључних обележја ентропијске промене поретка
Садашњи геополитички сукоби, економске осцилације, технолошка ривалства и поларизација јавног мњења у суштини су конкретне манифестације ове промене поретка. Равнотежа коју је успоставио традиционални западноцентрични систем потпуно се распала.
Свет данас показује четири главне одлике: растуће притиске, убрзану фрагментацију, повезивање ризика и ширење стратешког надметања. Неизвесност, асиметрија и пренос последица између различитих области постали су нова нормалност.
Геополитичка моћ више није питање величине
Прво, геополитичка моћ је прошла кроз потпуну децентрализацију, а некадашње апсолутне предности традиционалних великих сила значајно су ослабиле.
Геополитичка логика која је доминирала читав век – по којој су победу доносили величина државе, војна сила или природни ресурси – постала је застарела. Демократизација технологије појавила се као главна променљива која преобликује регионалне односе.
У кључним геополитичким регионима Евроазије и Блиског истока масовна примена вештачке интелигенције, аутономног наоружања и интелигентних извиђачких система значајно је снизила праг за ратовање и одвраћање, практично бришући некадашњи војни „генерацијски јаз“ између великих сила и мањих актера.
Безбедносна архитектура Европе више није под искључивом доминацијом Сједињених Држава. Француска и Немачка настоје да остваре стратешку аутономију, док Русија користи напредне технологије како би довела у питање западну војну надмоћ, што доводи до све веће фрагментације регионалне моћи.
Блиски исток је у великој мери напустио стари поредак заснован на доминацији енергетских ресурса и контроли великих сила. Данас чак и мале државе или недржавни актери, попут Хута, могу употребом јефтине интелигентне технологије да стекну асиметричан утицај и ремете регионалне транспортне и геополитичке токове.
Геополитичка моћ више није чврсто везана за територију, број војника или количину ресурса. Она се све више заснива на технолошкој рачунарској снази, способностима интелигентног ратовања и брзини технолошких иновација.
Нова структура нуклеарног одвраћања
Друго, системи стратешког одвраћања постали су слојевити и распршени, а безбедносни ризици прелазе из домена директне конфронтације великих сила у стање неконтролисане нестабилности у различитим областима.
„Равнотежа страха“, настала током Хладног рата кроз чврсто нуклеарно супарништво САД и СССР-а, више не постоји у некадашњем облику. Нуклеарно оружје је од крајњег средства међусобног одвраћања постало инструмент управљања регионалним односима.
Данас је нуклеарно одвраћање јасно подељено на више нивоа. Највеће нуклеарне силе задржавају способност крајњег одвраћања, али избегавају директне сукобе. Средње нуклеарне силе користе ограничене арсенале ради очувања регионалне безбедности, док ненуклеарне државе траже заштиту под окриљем већих сила.
Истовремено, ризици су све распрострањенији. Иако је вероватноћа директног нуклеарног сукоба великих сила смањена, расту опасности од ширења технологије, цурења знања, алгоритамских грешака и прикривених регионалних нуклеарних надметања.
Тежиште развоја помера се са Запада ка Истоку
Треће, глобални развојни центар постепено се премешта са Запада ка Истоку, а западноцентрични систем који је доминирао последњих пет векова пролази кроз дубоке промене.
Најзначајнија историјска трансформација у овом периоду јесте свеобухватно померање геополитичког, економског и цивилизацијског тежишта са Атлантика ка Евроазији и Азији у целини. То доводи у питање структуру западне доминације која је вековима обликовала свет.
На економском плану, све већа повезаност Кине, АСЕАН-а, Индије и Блиског истока убрзава стварање ширег евроазијског економског простора. Ера западне доминације над глобалним ланцима снабдевања, трговинским правилима и економским поретком постепено се приводи крају, док Глобални југ добија све снажнији глас у међународним развојним расправама.
На пољу безбедности, европски, блискоисточни и азијско-пацифички простори постају све међусобно повезанији. Геополитички значај континенталног копна поново расте, док утицај традиционалне поморске хегемоније постепено слаби.
У цивилизацијском и управљачком смислу, азијски концепти различитости, сарадње и заједничке користи све више се супротстављају западној логици надметања и хегемоније. Обнова различитих цивилизација подрива западни монопол над тумачењем цивилизацијског развоја, док нови мултилатерални механизми постепено преузимају улогу институција које су традиционално предводиле западне силе.
Криза хегемонијског система и урушавање поверења
Четврто, кредибилитет хегемонијског система је озбиљно пољуљан, а глобални поредак заснован на правилима која је предводио Запад суочава се са дубоком кризом.
Трансакциона дипломатија „Америка на првом месту“, коју је промовисао Доналд Трамп, представљала је прекретницу која је озбиљно уздрмала амерички модел хегемоније и означила крај периода апсолутне америчке контроле над глобалним процесима.
Темељи америчке моћи успостављени након Другог светског рата – савезничке мреже, доминација у постављању правила и улога пружаоца глобалних јавних добара – претрпели су значајне промене. Поверење у савезе је ослабило, мултилатерални механизми су еродирали, а глобализовани поредак постао је све фрагментиранији.
Иако је администрација Џозефа Бајдена покушала да обнови поједине аспекте америчког лидерства, према аутору текста ти покушаји нису били довољни да поврате некадашњи ниво поверења. Дефицит поверења у америчко вођство постао је трајна карактеристика међународног окружења.
Унилатерализам и протекционизам су у порасту, а двоструки стандарди у примени међународних правила постају све видљивији. Светско управљање налази се у стању ентропијске транзиције – старе норме губе снагу, док нове још нису у потпуности успостављене.
Битка за свест и јавно мњење као ново бојиште
Пето, димензије међудржавног надметања прошириле су се на нове области, а борба за перцепцију и јавно мњење постала је једно од кључних невидљивих бојишта.
Ширење дигиталних технологија темељно је променило начин на који се одвија конкуренција међу државама. Фокус се све више помера са физичке конфронтације на прецизно усмерене облике когнитивног надметања.
Технологије попут 5Г мрежа, алгоритамских препорука и анализе великих података створиле су информационо окружење које карактеришу огроман домет, формирање затворених информативних кругова и снажан утицај емоција на формирање ставова.
Према аутору, западне државе, ослањајући се на дугогодишњу доминацију у сфери глобалног дискурса, обликују наративе који продубљују блоковске поделе и утичу на друштвене процесе у другим земљама.
У дигиталној ери грађани и недржавни актери постали су важни чворови глобалног стратешког надметања. Јавно мњење и перцепција све непосредније утичу на геополитичке процесе и дипломатске одлуке.
Управљање наративима и обликовање перцепције постали су средство остваривања стратешких циљева без директног сукоба, док когнитивна поларизација и поделе у јавности постају значајни покретачи нестабилности.
Нови актери глобалне економије и управљања
Шесто, кључни актери у глобалној економији и управљању пролазе кроз свеобухватну трансформацију која мења традиционалне моделе доминације.
У економској сфери модел глобализације који је почивао на максималној ефикасности све теже одговара новим околностима. Геополитички сукоби, технолошке блокаде и инвестиционе баријере подстичу државе да већу пажњу посвете отпорности система и регионалној самодовољности.
Регионална интеграција постепено преузима улогу коју је некада имала глобална интеграција као основни механизам за ублажавање ризика, док тржишта у развоју и земље Глобалног југа добијају све већу улогу у стабилизацији светске економије.
У области глобалног управљања, ефикасност институција као што су Уједињене нације, Међународни монетарни фонд и Светска банка, према аутору, постепено опада, док значај организација као што су ШОС, БРИКС и Г20 расте.
Модели решавања конфликата померају се од приступа који се заснивају на интервенционизму ка разноврснијим облицима консултативног и кооперативног деловања.
Истовремено, све већи утицај стичу недржавни актери, привредни лидери и различите друштвене организације. Глобално управљање више није искључиво простор деловања суверених држава, већ се развија у правцу сложеног система у којем заједно делују државе, међународне институције и недржавни субјекти.
Четири нове логике реконструкције поретка
Ентропијска промена глобалног поретка не представља само период нестабилности већ дубоку промену саме логике функционисања међународног система.
Савремена конкуренција, сарадња и конфликти све теже могу да се објасне традиционалним западним реалистичким концептима који наглашавају хегемонију, равнотежу снага и игру са нултим исходом.
Формира се нова оперативна логика прилагођена мултиполарном, дигиталном и регионализованом свету, која мења правила развоја држава, регионалних система и глобалног управљања.
Од доминације величином ка победи технологијом
Прва промена односи се на схватање националне моћи.
Традиционално међународно надметање било је засновано на величини територије, броју становника, економском обиму и војној снази. Данас су кључни показатељи конкурентности технолошка рачунарска моћ, способност брзе иновације, отпорност ланаца снабдевања и способност управљања ризицима.
Интелигентно оружје мења војну равнотежу, дигиталне технологије обликују простор јавног мњења, а самостални индустријски системи смањују зависност од спољних притисака и санкција.
У таквом окружењу чак и мање државе могу остварити значајан утицај захваљујући технолошким пробојима у појединим областима, док велике државе које заостају у иновацијама ризикују да њихова величина постане терет уместо предности.
Од смене хегемона ка преобликовању правила
Друга нова логика односи се на начин на који се посматра успон великих сила.
Током векова западни историјски наратив обликовао је схватање да успон нове силе неизбежно води сукобу, да раст моћи значи тежњу ка доминацији и да се хегемонија неминовно преноси са једне силе на другу. Велики део западних теорија међународних односа изграђен је управо на искуству европских колонијалних надметања.
Међутим, садашња трансформација светског поретка превазилази тај образац. Успон нових сила, а пре свега Кине, не заснива се на војном ширењу, освајању хегемоније или стварању конфронтационих блокова, већ на међусобном учењу цивилизација, регионалној сарадњи и заједничком развоју.
Као историјски пример наводе се династија Танг и експедиције Џенг Хеа, уз тврдњу да велика моћ не мора нужно да води ка колонијалној експанзији и монополу над другим регионима.
Из те перспективе, снага не подразумева хегемонију, а успон не мора значити сукоб. Уместо западне логике доминације, аутор заговара модел симбиозе и сарадње као нову парадигму развоја великих сила.
Од спољног балансирања ка унутрашњој отпорности
Трећа логика односи се на питање безбедности и стабилности.
Од завршетка Другог светског рата глобална безбедност у великој мери почивала је на равнотежи сила, савезничким системима и надметању великих држава. Безбедносна агенда налазила се у рукама ограниченог броја моћних актера, док су многе мање државе своју сигурност градиле кроз ослањање на јаче савезнике.
У условима ентропијске промене поретка, ризици постају распршенији и мање предвидиви. Због тога се тежиште безбедности помера ка аутономији, способности контроле сопствених капацитета и изградњи отпорних система.
У војној сфери државе развијају сопствене одбрамбене способности засноване на интелигентним технологијама. У економији граде регионалне и самосталније производне ланце како би умањиле ризике раздвајања тржишта и санкција.
На финансијском плану повећавају употребу националних валута у међусобној трговини како би се заштитиле од политичке употребе финансијских инструмената. У сфери јавног мњења настоје да изграде независне комуникационе системе и медијске капацитете.
Према овом приступу, државе све мање своју сигурност темеље на заштити великих сила, а све више на сопственој отпорности и регионалној сарадњи.
Од западног монопола ка плуралистичком управљању
Четврта логика односи се на глобално управљање.
Традиционални систем глобалног управљања дуго је био обликован од стране развијених западних држава које су постављале правила, одређивале стандарде и имале доминантан утицај на институције.
Према аутору, ентропијска промена поретка нарушава овај монопол. Успон Глобалног југа и све већи значај нових мултилатералних механизама доводе до диверзификације актера, правила и приступа управљању.
Уместо модела у којем најјачи одређују правила, нагласак се ставља на консултације већег броја учесника. Развојна логика постепено се удаљава од концепта надметања са нултим исходом и креће ка идеји узајамне користи и коегзистенције.
Према овом виђењу, глобално управљање улази у нову фазу мултилатерализма у којој различити центри моћи имају значајнију улогу него раније.
Будући правац развоја светског поретка
Иако садашња трансформација делује хаотично и испуњена ризицима, аутор сматра да она није случајан процес већ неизбежна последица преласка из старог у нови поредак.
На основу уочених трендова издвајају се четири правца који би, према овом тумачењу, могли обележити наредне деценије.
Од униполарности ка мултиполарном систему
Први тренд је постепен прелазак из униполарног света ка стабилнијем мултиполарном поретку.
Према аутору, период апсолутне америчке доминације већ је окончан. Иако се утицај Сједињених Држава неће нагло срушити, очекује се његово постепено релативно смањивање у односу на друге центре моћи.
У том процесу додатно ће јачати геополитички значај Азије и евроазијског простора. Сарадња Кине, АСЕАН-а, Индије и блискоисточних земаља могла би да створи нови кластер моћи способан да балансира западне структуре.
Уместо крутих блоковских подела, аутор предвиђа свет у којем ће истовремено постојати конкуренција, сарадња и регионална аутономија.
Од ефикасности ка отпорности
Други тренд односи се на економски развој.
Глобализација, према овом становишту, неће нестати, али ће променити облик. Модел који је почивао на максималној ефикасности и снажној међузависности уступа место систему у којем су отпорност, безбедност и диверзификација подједнако важни.
Државе ће наставити да локализују делове производње, диверзификују ланце снабдевања и граде регионалне механизме сарадње како би смањиле зависност од глобалних потреса.
Организације попут РЦЕП-а, ШОС-а и БРИКС-а посматрају се као потенцијални носиоци новог модела регионалне економске повезаности.
Такмичење цивилизација и правила
Трећи тренд представља промену природе глобалног надметања.
Будуће ривалство великих сила, према аутору, све мање ће бити засновано на војној сили, територијалним споровима и контроли ресурса, а све више на технолошким стандардима, моделима управљања, цивилизацијским вредностима и обликовању наратива.
Текст тврди да су слабости западног модела, заснованог на конфронтацији и надметању, постале све видљивије, док би азијски концепти хармоније, међусобног учења и сарадње могли добити већу улогу у обликовању будућег поретка.
Као симболи таквог приступа наводе се историјске личности и догађаји који су повезивали различите културе и цивилизације широм Азије.
Од елитног монопола ка ширем учешћу
Четврти тренд односи се на глобално управљање.
Према аутору, будући систем све мање ће бити контролисан од стране ограниченог броја држава и елита. Земље Глобалног југа добијаће већи утицај, нове мултилатералне организације преузимаће значајније улоге, а цивилно друштво и недржавни актери постајаће све важнији учесници.
Питања као што су контрола нуклеарног наоружања, вештачка интелигенција, климатске промене и јавно здравље све више ће захтевати широку међународну сарадњу и консултације.
У том контексту, глобално управљање се представља као процес који би требало да буде заснован на већој правичности, укључивости и заједничкој користи.
Закључак: Свет у потрази за новим балансом
Посматрано из шире историјске перспективе, аутор сматра да је суштина садашње трансформације исправљање дуготрајних неравнотежа у светском поретку и поновно успостављање цивилизацијске равнотеже.
Ентропијска промена поретка представља истовремено распадање старог система и настајање новог, разноврснијег међународног оквира.
Геополитички сукоби, технолошка ривалства, економске кризе и поделе у јавности тумаче се као неизбежни пратећи процеси транзиције између две епохе.
Док је, према аутору, западна историја вековима била обележена надметањем великих сила за превласт, савремена Азија настоји да понуди модел заснован на повезивању, сарадњи и заједничком развоју.
Будућност се зато не посматра као борба за смену једног хегемона другим, већ као такмичење различитих развојних путева, цивилизацијских концепата и система вредности.
Према овом виђењу, свет постепено улази у еру мултилатерализма, отворености и плурализма, у којој би технолошке иновације, регионална сарадња и међусобно учење цивилизација требало да постану темељ новог глобалног поретка.
