Међу најзначајнијим документима српске средњовековне историје посебно место заузима мировни уговор који су 27. септембра 1186. године у Дубровнику закључили велики жупан Стефан Немања и његова браћа, кнежеви Страцимир и Мирослав, са Дубровачком комуном. Историјски значај овог акта далеко превазилази његов непосредни политички садржај.
Реч је о најстаријем сачуваном међународном дипломатичком документу који је закључила српска држава и једном од најранијих сведочанстава о развијеним политичким, правним и трговачким односима на простору западног Балкана у XII веку.
Документ се данас чува у Државном архиву у Дубровнику под ознаком „Diplomata et acta, бр. 28“, а сачуван је и његов аутентични средњовековни препис. Оригинал је исписан латинским језиком на пергаменту, док се на његовом крају налазе чувени ћирилични потписи Стефана Немање и кнеза Мирослава, који представљају једне од најстаријих сачуваних аутографа српских владара.
Сам документ је током векова претрпео значајна оштећења, због чега су поједини делови текста изгубљени, али је његова суштина захваљујући оригиналу и старом препису успешно реконструисана.
Историјске околности настанка уговора
Да би се разумео значај овог споразума, потребно је посматрати политичке прилике друге половине XII века. Стефан Немања је до тада већ изградио снажну државу која је постепено ширила свој утицај према приморју. После византијског пораза код Мириокефалона 1176. године, положај Царства на Балкану био је ослабљен, што је Немањи омогућило активнију политику ширења.
Током осамдесетих година XII века дошло је до сукоба између Немањиних снага и Дубровника. Срби су након освајања Зете избили непосредно пред дубровачке границе, док је Дубровник настојао да сачува своје поседе, трговачке путеве и безбедност комуне. У таквим околностима обе стране су имале интерес да прекину непријатељства и створе стабилан оквир за будућу сарадњу.
Управо зато уговор из 1186. године има карактер класичног мировног споразума. Он је означио крај претходних сукоба и поставио темеље дуготрајним српско-дубровачким односима који ће трајати вековима.
Садржај мировног споразума
Најважније одредбе уговора односиле су се на неколико кључних питања.
Прво, потврђено је разграничење између дубровачке комуне и територија под влашћу Немање и његове браће. На тај начин отклоњен је један од главних узрока дотадашњих спорова.
Друго, све претходне штете и сукоби стављени су „у заборав“. То је био уобичајен средњовековни дипломатски механизам којим су обе стране одустајале од потраживања за раније нанесене губитке, без обзира да ли су се они односили на људе, бродове, винограде, стоку или другу имовину.
Треће, уговором је гарантована слобода трговине и кретања. Дубровачки трговци могли су несметано да послују у српским земљама, док су поданици српских владара добијали одговарајуће гаранције у Дубровнику. Управо ова одредба показала се најтрајнијом и најзначајнијом. Она је створила темељ за развој економских веза које ће касније постати један од стубова привредног живота средњовековне Србије.
Четврто, Дубровчани су се обавезали да непријатељи великог жупана неће моћи са територије Дубровника да нападају српске земље. Та клаузула показује колико је безбедносна димензија била важна за Немању, који је у то време водио сложену политику између Византије, Угарске и приморских градова.
Први темељ српско-дубровачке сарадње
Иако је формално био мировни споразум, уговор из 1186. године у стварности је представљао много више од тога. Он је постао основа читавог система односа између српске државе и Дубровника.
У наредним вековима дубровачки трговци постали су најзначајнији посредници у трговини Србије са Медитераном. Преко Дубровника извозили су се восак, кожа, дрво, метали и сребро из српских рудника, док су у Србију стизали тканине, со, оружје и луксузна роба са Запада. Многе касније повеље Немањића само су потврђивале права која су у основи већ била призната уговором из 1186. године.
Због тога историчари овај документ често посматрају као почетак институционализованих српско-дубровачких односа и један од темеља развоја средњовековне српске дипломатије.
Значај потписа Стефана Немање и Мирослава
Посебну вредност документа представљају ћирилични потписи на његовом крају. Док је главни текст написан латинским језиком у дубровачкој канцеларији, Немања и Мирослав су своју сагласност потврдили на сопственом писму.
Ти потписи су драгоцени не само као дипломатски елемент већ и као споменик српске писмености. Они сведоче о употреби ћирилице у државној пракси српских владара крајем XII века и представљају један од најранијих непосредних трагова српске владарске канцеларијске културе.
Занимљиво је да се међу потписницима налази Мирослав, док потпис Страцимира није сачуван на документу, што је међу историчарима подстакло различита тумачења о његовој улози у самом поступку закључења споразума. Ипак, сам текст уговора недвосмислено помиње сву тројицу браће као учеснике споразума.
Који је значај овог документа?
Уговор између великог жупана Стефана Немање, његове браће Мирослава и Страцимира и Дубровника из 1186. године један је од најзначајнијих докумената српске средњовековне историје. Он представља први сачувани међудржавни акт српске државе, сведочанство развијене дипломатске праксе и доказ да је Немањина Србија већ крајем XII века била активан чинилац међународних односа на Балкану.
Истовремено, овај споразум означио је почетак вишевековне сарадње Србије и Дубровника, сарадње која ће оставити дубок траг у привредном, културном и политичком развоју читавог региона. Због тога се овај пергамент из дубровачког архива не може посматрати само као мировни уговор, већ као један од темељних докумената српске државности, дипломатије и правне традиције.
