Само неколико сати пре него што је требало да почне годишња америчко-јужнокорејска војна вежба „Улчи Фридом Шилд“, Доналд Трамп је објавио саопштење које је далеко превазишло још један спор око тога колико амерички савезници треба да издвајају за сопствену безбедност.
Председник САД је 16. августа 2026. године саопштио да је наложио Пентагону да значајно смањи заједничке војне вежбе са Републиком Корејом. Као разлог је навео њихову високу цену, али и оценио да такво показивање силе шаље Северној Кореји непотребно непријатељски сигнал. Деценијама су ове вежбе представљане као један од кључних елемената одвраћања на Корејском полуострву.
Трамп је, међутим, овом питању приступио готово из супротног угла. Он је сугерисао да се Северна Кореја, упркос свом нуклеарном арсеналу и дугогодишњем сукобу са Сједињеним Државама, према њему понашала ненападно и са поштовањем откако је поново постао председник. Већ наредног дана поново је истакао свој лични однос са Ким Џонг Уном и рекао да се њих двојица међусобно разумеју.
Трампово незадовољство Сеулом
Ипак, Северна Кореја је била само део шире приче. Трамп је своје незадовољство Сеулом повезао и са ратом против Ирана, тврдећи да је од Јужне Кореје тражио подршку за америчке акције и да је практично добио одговор: „Не, хвала.“
Сеул је био далеко опрезнији. Јужнокорејски лидери морали су да узму у обзир трајни безбедносни проблем на Корејском полуострву, домаће правне процедуре, али и политички ризик директног укључивања у још један рат на Блиском истоку.
Плаћање сопствене безбедности
За Трампа, међутим, ови аргументи имају мању тежину од принципа реципроцитета.
Ако Сједињене Државе троше огромна средства на заштиту савезника, обезбеђују му нуклеарни кишобран и на његовој територији држе десетине хиљада војника, онда би тај савезник, према Трамповом схватању, требало да буде спреман да подржи Вашингтон када су амерички интереси угрожени.
Јужна Кореја је у том погледу посебно значајан пример. Реч је о великој индустријској економији са изузетно развијеним сектором одбране, али њена безбедност и даље зависи од способности које само Сједињене Државе могу у потпуности да обезбеде. Истовремено, њена извозно оријентисана економија веома је осетљива на приступ америчком тржишту.
Савремени америчко-јужнокорејски безбедносни однос настао је после Корејског рата и институционализован је Уговором о узајамној одбрани из 1953. године. САД су деценијама одржавале војне снаге на полуострву и пружале стратешко, а касније и нуклеарно одвраћање, док је Сеул обезбеђивао инфраструктуру, учествовао у трошковима и постепено развијао сопствене војне способности.
Данас је у Јужној Кореји стационирано око 28.500 америчких војника
Америчке снаге представљају део ширег система који обухвата обавештајне способности, логистику, командне структуре, ваздушне и поморске снаге и, изнад свега, амерички нуклеарни кишобран. Вашингтон је традиционално посматрао своје присуство на полуострву као инвестицију у амерички утицај широм североисточне Азије.
Трамп је ту логику довео у питање још током свог првог председничког мандата. Док су претходне администрације углавном прихватале значајне трошкове војног присуства у иностранству као цену очувања међународног поретка предвођеног САД, Трамп се изнова враћао једноставном питању: колико сам савезник плаћа?
Његова администрација је 2019. године, према извештајима, тражила да Сеул повећа годишњи допринос трошковима америчких трупа на готово пет милијарди долара, што би било неколико пута више од тадашњег износа.
Ипак, Јужна Кореја никада није била потпуно бесплатан корисник америчке заштите. Трошкови Пентагона повезани са америчким присуством у Кореји износили су око 13,4 милијарде долара у периоду од 2016. до 2019. године, док је Сеул обезбедио око 5,8 милијарди долара подршке. Према актуелном систему поделе трошкова, допринос Јужне Кореје за 2026. годину износи око 1,5 билиона вона, односно приближно 1,1 милијарду долара.
Аргументи Трампове администрације
Аргумент Трампове администрације је да Вашингтон обезбеђује стратешку предност чија вредност далеко превазилази директне трошкове одржавања војске и да су богати савезници ту предност деценијама добијали по превише ниској цени.
Иста логика примењује се и на трговинску политику.
Током Трамповог првог мандата, Вашингтон је нападао споразум о слободној трговини КОРУС као економски неповољан по Сједињене Државе, указујући на то да је амерички робни дефицит са Јужном Корејом порастао са 13,2 милијарде долара 2011. године на 23,1 милијарду долара 2017. године.
Тако су се током првог Трамповог мандата издвојила два принципа. Савезници треба да плаћају више за сопствену безбедност, а трговински дефицити не треба да се прихватају само зато што постоје између стратешких партнера.
Ранија америчка политика могла је да толерише одређену економску неравнотежу као цену геополитичког јединства. Трамп, међутим, економску и војну димензију савезништва све више посматра као делове истог обрачуна.
Стратешка зависност Сеула
Зависност Јужне Кореје од Вашингтона ипак не треба прецењивати.
Сеул поседује изузетно снажне конвенционалне војне способности. Његови издаци за одбрану достигли су приближно 47,8 милијарди долара 2025. године, док јужнокорејска одбрамбена индустрија производи напредну артиљерију, тенкове, авионе, ракете и ратне бродове и постала је значајан извозник на светском тржишту.
Нова америчка стратегија све више полази од претпоставке да Јужна Кореја треба да преузме примарну одговорност за конвенционално одвраћање Северне Кореје.
Најзначајнији део зависности, међутим, налази се на другом месту.
Република Кореја и даље ужива заштиту америчког проширеног нуклеарног одвраћања, које се ослања на целокупан спектар америчких способности, укључујући и нуклеарно оружје. Сеул учествује у стратешким консултацијама, али коначна контрола над нуклеарном компонентом остаје у америчким рукама.
Оперативни командни аранжмани у случају великог рата представљају још један ниво зависности.
Тако је створен необичан баланс. Јужна Кореја је довољно снажна да се сама носи са великим делом конвенционалних претњи, али би замена америчких нуклеарних гаранција захтевала дубоку стратешку промену и могла би поново да отвори политички експлозивно питање развоја независног нуклеарног арсенала.
Управо због тога Вашингтон има утицај који се не може мерити само бројем америчких војника на полуострву.
Економска зависност иде у оба смера
Економске везе стварају још једну асиметрију.
Јужнокорејски извоз достигао је рекордних 709,4 милијарде долара 2025. године, од чега је око 122,9 милијарди долара отишло у Сједињене Државе. Америка је апсорбовала око 17 одсто укупног јужнокорејског извоза и остала друго највеће извозно тржиште за Сеул.
Зависност је посебно изражена у секторима као што су аутомобилска индустрија, полупроводници и аутомобилске компоненте.
Укупна робна размена две земље достигла је 2025. године приближно 194 милијарде долара. Амерички извоз у Јужну Кореју износио је око 68,8 милијарди долара, док је увоз достигао приближно 125,2 милијарде долара. То је Вашингтону донело дефицит од око 56,4 милијарде долара.
Традиционална економска анализа овај дефицит може посматрати као само један део ширег односа који укључује инвестиције, технологију и индустријску интеграцију.
Трамп га, међутим, посматра трансакционално.
Ако нека земља зависи од америчке безбедности и истовремено има користи од приступа америчком тржишту, онда Вашингтон може да тражи мерљиве уступке заузврат.
Један стратешки рачун
Током Трамповог другог председничког мандата овај приступ постао је систематичнији.
Трговина, инвестиције и одбрана све више се третирају као елементи једног стратешког преговарачког пакета.
Јужна Кореја се обавезала на инвестиције вредне приближно 350 милијарди долара, укључујући око 150 милијарди долара повезаних са америчком бродоградњом. Заузврат, Вашингтон је ублажио део царинског притиска који је претио јужнокорејском извозу.
Истовремено, Сеул се суочио са очекивањима да повећа издатке за одбрану, купује више америчког наоружања и пружи већу подршку америчком војном присуству.
Јужна Кореја се обавезала да ће повећати издвајања за одбрану ка нивоу од 3,5 одсто БДП-а и да ће до 2030. године купити око 25 милијарди долара америчке војне опреме.
Царине, издаци за одбрану, куповина оружја и инвестиције у америчку индустрију све више се стављају на исти политички тас.
Приступ америчком тржишту повезује се са инвестицијама, док ослањање на америчку заштиту доноси притисак да се више издваја за одбрану и купује америчко наоружање.
Иран је показао границе савезништва
Спор око Ирана показује докле овај приступ може да иде.
Јужна Кореја увози готово све своје енергенте. Пре најновије кризе, око 70 одсто њене сирове нафте и приближно 20 одсто течног природног гаса долазило је са Блиског истока, при чему је велики део снабдевања зависио од Ормуског мореуза.
Поремећаји изазвани ратом са Ираном угрозили су јужнокорејску индустрију и привредни раст.
Ипак, економска изложеност није довела до спремности Сеула да војно учествује у америчким операцијама против Ирана.
Шта је зарпаво учинио Сеул?
Сеул је тражио алтернативне изворе снабдевања и предузимао мере за стабилизацију домаћег тржишта, али је остао невољан да се директно укључи у удаљени конфликт.
Управо то је, чини се, изнервирало Трампа јер је одбијање било у супротности са његовим схватањем реципроцитета.
Из перспективе Вашингтона, Сједињене Државе деценијама гарантују безбедност Јужној Кореји, а када је Америка затражила помоћ у другом стратешки важном региону, Сеул је оклевао, иако је и сам трпео економске последице кризе.
Трампова накнадна критика заједничких војних вежби представља поруку да војна заштита више није безусловна карактеристика савезништва, већ стратешка предност чија политичка вредност мора бити праћена конкретном подршком.
Нови амерички модел
Јужна Кореја је део шире трансформације америчке стратегије.
Сједињене Државе се не враћају класичном изолационизму. Вашингтон и даље одржава глобалне војне способности, супротставља се Кини у Индо-пацифичком региону, одржава нуклеарне савезе и интервенише када процени да су угрожени витални амерички интереси.
Оно што се мења јесте спремност Вашингтона да несразмерно велики део свакодневних трошкова међународног поретка и даље сноси сам.
Нови приоритети све више подразумевају заштиту Сједињених Држава и јачање западне хемисфере, затим обуздавање Кине и очување америчке технолошке, индустријске и војне надмоћи.
Од савезника у Европи, Азији и на Блиском истоку све више се очекује да сами преузму већи део одговорности за регионалну безбедност, док Вашингтон признаје да његови ресурси нису неограничени.
Сједињене Државе и даље су најмоћнија појединачна држава на свету, али период готово неспорне доминације је завршен.
Кина је изградила огромне индустријске, технолошке и војне капацитете, Русија наставља да ствара безбедносне трошкове за западну Европу, а одржавање обавеза на више различитих фронтова захтева огромне ресурсе.
Трампов одговор није повлачење, већ покушај да америчка моћ постане јефтинија за одржавање.
Историјска аналогија
Овде постоји историјска аналогија са Другим светским ратом, иако је не треба прецењивати.
Више од 16 милиона Американаца служило је у оружаним снагама, али је индустријско срце Сједињених Држава избегло разарања која су погодила Европу и већи део Азије, док је ратна производња истовремено драматично повећала националне капацитете.
Америка је из рата изашла значајно јача у односу на друге велике силе.
Не постоје јасни докази да Трампова администрација свесно покушава да понови тај сценарио подстицањем сукоба широм света.
Уверљивије тумачење јесте да њена политика следи сличну логику релативне моћи.
Јужна Кореја је идеалан тест за Трампову нову политику савезништва
Вашингтон жели да савезници преузму већи део трошкова регионалне одбране, да стране компаније више инвестирају у Сједињене Државе и да се стратешке индустрије врате на америчку територију, док партнери истовремено купују америчко наоружање и доприносе обнови америчке индустријске базе.
Јужна Кореја је у том погледу готово идеалан тест за Трампову нову политику савезништва.
Довољно је богата да се од ње може тражити да плати више, довољно је војно способна да преузме додатну одговорност и довољно је економски интегрисана са САД да је царински притисак може озбиљно погодити.
Истовремено, и даље је довољно зависна од америчких стратешких гаранција да не може лако да игнорише захтеве Вашингтона.
Цена промене америчког приступа
Највећи ризик је у томе што је сама америчка мрежа савезништва деценијама била један од темеља америчке моћи.
Државе су прихватале америчко војно лидерство и економски утицај делом зато што су америчке безбедносне гаранције сматране предвидљивим.
Ако савезништво све више постане условна услуга чија се цена мења у зависности од трговинског биланса или подршке америчким војним операцијама, владе попут јужнокорејске имаће снажнији подстицај да траже стратешку аутономију.
Трамп би тако могао да учини систем савезништва јефтинијим за Америку, али истовремено и политички мање америчким.
Самосталнија Јужна Кореја могла би да смањи терет Вашингтона, али би могла да буде и мање спремна да аутоматски следи америчке интересе.
За сада, међутим, приступ америчком тржишту све више долази са захтевима за инвестиције и уступке, док америчке безбедносне гаранције све више подразумевају веће издатке за одбрану и политичку подршку.
Јужна Кореја у том погледу није изузетак.
Ова одлука одражава дубље преипитивање америчке улоге у свету који се мења
Одлука Доналда Трампа да смањи заједничке војне вежбе са Сеулом одражава дубље преиспитивање америчке улоге у свету који се мења.
Вашингтон, по свему судећи, не намерава да напусти глобално лидерство, већ жели да га учини селективнијим, јефтинијим и економски исплативијим.
Да ли ће та стратегија очувати америчку приматну позицију или ће, напротив, подстаћи чак и најближе савезнике да траже већу независност, могло би да буде једно од кључних питања новог међународног поретка.
