Јован Јовановић Змај остао је упамћен као један од највољенијих песника српског романтизма и незаборавни стваралац за децу, али иза његових најлепших стихова крије се сурова животна драма. Иако је по струци био лекар, а бавио се и уређивањем и издавањем бројних књижевних, политичких и дечијих часописа, његов стваралачки опус најдубље су обележиле две антологијске збирке — „Ђулићи” и „Ђулићи увеоци”. Ова два дела представљају верни сведок његове највеће љубавне среће, а затим и неописиве породичне трагедије која га је заувек сломила.
Велику љубав свог живота, Еуфрозину Розину Личанин – којој је из милошта дао име Ружа, Змај је упознао док је радио као подбележник у новосадском магистрату. Пар се венчао 1862. године на Светог Саву, а њихова идилична брачна срећа инспирисала је песника да напише збирку „Ђулићи”, названу по турској речи gül, која значи ружа. Ова збирка садржи 73 ведрих и занесених песама посвећених Ружици, међу којима се посебно издвајају чувене песме „Кажи ми, кажи”, „Тијо ноћи, моје злато спава” и „Заспала си, а ја будан”.
Међутим, породична идила брзо се претворила у безнађе и тугу. У браку су добили петоро деце – Мирка, Тијану, Саву, Југа и Смиљку. Њихова деца су умирала једно за другим: Мирко је преминуо у трећој години живота, Тијана са свега три месеца, Сава је поживео тек недељу дана, док је Југ изгубио битку одмах по рођењу. До 1872. године Змај и Ружа су остали без четворо деце, а убрзо потом од туге и болести преминула је и сама Ружа. Након смрти вољене супруге, песник је усвојио две девојчице, Марију и Анку, и са њима и преживелом ћерком Смиљком преселио се у Футог. Нажалост, трагична судбина пратила га је и даље — Смиљка је умрла пре свог другог рођендана, а 1901. године преминуле су и обе усвојене ћерке.
Из тешке патње и неизмерног бола настала је збирка „Ђулићи увеоци”, која представља потпуну супротност претходној. У овим елегичним стиховима песник је истакао своју тугованку за свим увелим ружама свог живота. Јован Јовановић Змај преминуо је тихо у сну 14. јуна 1904. године у Сремској Каменици, где је и сахрањен, ostavivši за собом неизбрисив траг у српској књижевности.
