Да би се разумело зашто Кина данас сматра Тајван делом своје територије и зашто је спремна да због тог острва уђе у потенцијално најопаснији сукоб 21. века, морамо се вратити готово осам деценија уназад.
Причa почиње Кинеским грађанским ратом, у којем су се сукобили Куоминтанг, кинеска националистичка партија коју је предводио Чанг Кај Шек, и Комунистичка партија Кине на челу са Мао Цедунгом.
После Другог светског рата борбе су поново распламсане. Комунисти су постепено преузимали контролу над кинеским копном, док је војска Куоминтанга трпела пораз за поразом.
Године 1949. Мао Цедунг проглашава Народну Републику Кину у Пекингу. Чанг Кај Шек и руководство Куоминтанга повлаче се на Тајван, где настављају да представљају Републику Кину.
Тако је настао један од најнеобичнијих политичких парадокса модерне историје: постојале су две власти које су тврдиле да представљају једну Кину.Пекинг је контролисао огромну већину кинеске територије, док је влада Републике Кине преживела на релативно малом острву преко Тајванског мореуза.
И ту је почела историја која траје до данас.
Како је Тајван постао амерички савезник?
У првим годинама после 1949. године ситуација није била нимало сигурна за Тајван.
Међутим, један други рат променио је све.
Када је 1950. избио Корејски рат, Сједињене Америчке Државе су одлучиле да спрече даљу комунистичку експанзију у Азији. Амерички председник Хари Труман шаље Седму флоту у подручје Тајванског мореуза, чиме је практично спречено да Кина силом покуша да заузме острво.
Тајван је тако од политичког остатка поражене националистичке Кине постепено постао важан део америчке стратегије у западном Пацифику.
Током Хладног рата Вашингтон је Тајван посматрао као важан бедем против комунистичке Кине, а америчка војна и економска подршка помогла је острву да изгради снажне институције, индустрију и оружане снаге.
Међутим, америчка политика према Тајвану временом је постала много сложенија.
Сједињене Државе су 1979. дипломатски признале Народну Републику Кину, а не владу у Тајпеју. Ипак, Вашингтон није једноставно напустио Тајван. Амерички Конгрес је исте године усвојио Taiwan Relations Act, којим је створен правни оквир за одржавање незваничних односа са Тајваном и његову одбрамбену способност.
Тако је настала политика позната као стратешка двосмисленост.
Америка не признаје Тајван као независну државу на начин на који признаје већину својих савезника, али истовремено шаље поруку Пекингу да би покушај насилног заузимања острва могао да има огромну цену.
Управо та двосмисленост један је од разлога због којих се око Тајвана већ деценијама води опасна игра одвраћања.
А онда су на сцену ступили чипови
Војска и политика нису једини разлог због којег је Тајван постао толико важан.
Права промена долази са једном од најважнијих технолошких револуција модерног доба — производњом полупроводника.
Тајванска власт је још током 1970-их схватила нешто што ће се касније показати као визионарско: земља без огромних природних ресурса могла би да постане богата ако развије знање, технологију и производњу високе додате вредности.
Кључну улогу добио је Институт за истраживање индустријске технологије — ITRI.
Тајван је почео да доводи технологије и знање из иностранства, обучава инжењере и гради домаћу индустрију електронике. Један од важних корака било је стварање компаније United Microelectronics Corporation — UMC, а затим, 1987. године, и компаније која ће променити читаву светску индустрију.
Био је то TSMC — Taiwan Semiconductor Manufacturing Company.
Основао га је Морис Чанг, инжењер који је претходно деценијама радио у америчком Texas Instruments-u.
Чанг је схватио нешто што тада није било очигледно.
Компаније које пројектују чипове не морају нужно саме да граде фабрике у којима ће их производити.
Тако је TSMC направио оно што се данас назива „pure-play foundry“ моделом — компанија производи чипове за друге компаније, али се сама не такмичи са њима у дизајну готових процесора.
То је била револуција.
Компанија као Apple или Nvidia могла је да осмисли свој чип, а затим да га пошаље TSMC-u на производњу.
TSMC је од тада постао темељ глобалног технолошког система.
Где се производе најнапреднији чипови?
Главни центри тајванске производње налазе се око Хсинчуа, Тајнана и Тајчунга.
Хсинчу је постао срце тајванске технолошке индустрије. Ту се развијају технологије, окупљају инжењери, истраживачки центри, добављачи и компаније које заједно чине читав екосистем.
Тајнан је посебно важан за најнапредније производне процесе TSMC-а. Управо се у фабрици Fab 18 производе веома напредни чипови, укључујући 3-нанометарску технологију.
Хсинчу је такође центар најнапредније производње, док Тајчунг представља још један велики производни центар.
Али овде треба разумети једну важну ствар.
Када кажемо „3 нанометра“, то не значи једноставно да је неки део чипа широк три нанометра. То је назив производне генерације која означава огроман број технолошких побољшања: већу густину транзистора, мању потрошњу енергије и веће перформансе.
TSMC је од 2022. године ушао у масовну производњу 3 nm процеса, а индустрија наставља ка још напреднијим генерацијама.
Зашто је тајванска технологија толико напредна?
Ово је можда најважнији део читаве приче.
Тајван није постао лидер зато што једна фабрика поседује неку „магичну машину“.
Напротив.
Најнапреднији чип је резултат огромног глобалног ланца знања.
TSMC има инжењере и фабрике на Тајвану, америчке компаније дизајнирају велики део најнапреднијих чипова и развијају софтвер за њихов дизајн, холандски ASML производи најнапредније EUV литографске машине, док јапанске и друге компаније производе специјализоване материјале и хемикалије. Све то се на крају спаја у тајванским фабрикама.
ASML-ове EUV машине користе екстремно ултраљубичасту светлост како би омогућиле израду изузетно ситних структура на силицијумским плочицама.
Али чак ни куповина најскупље машине није довољна.
Прави проблем је принос производње, односно колико чипова на једној силицијумској плочи заиста буде исправно.
И ту Тајван прави огромну предност.
Деценије искуства, огроман број инжењера, близина добављача, огромна производња и непрекидна сарадња са клијентима створили су знање које се не може једноставно копирати.
То је разлог због којег је TSMC много више од фабрике. Он представља читав индустријски екосистем.
Управо због читаве ове индустрије полупроводника, Кина већ деценијама покушава да придобије Тајван без покретања сукоба који би се врло вероватно претворио у Трећи светски рат.
Зашто Кина стално шаље авионе око Тајвана?
Зато што Пекинг жели да промени ситуацију без покретања великог рата.
Кинески војни авиони све чешће делују у близини Тајвана, прелазе или се приближавају такозваној средишњој линији Тајванског мореуза и улазе у тајванску зону идентификације противваздушне одбране — ADIZ.
Важно је разликовати ADIZ од ваздушног простора.
Улазак у ADIZ сам по себи није исто што и улазак у суверени ваздушни простор.
Али политички и војно, сваки такав лет шаље поруку.
Пекинг жели да покаже да кинеска војска може да делује око острва када год жели.
Истовремено, тиме се врши притисак на тајванску војску, исцрпљују ресурси и постепено се навикава регион на присуство кинеских снага.
То је део онога што стратези називају „сивом зоном“ — активностима које су изнад нормалног мира, али испод отвореног рата.
Тај приступ је посебно важан јер Пекинг не мора да изведе инвазију да би повећао притисак.
Довољно је да постепено мења статус кво.
Како би изгледао рат?
Највећа грешка била би замишљати да би рат почео једноставним искрцавањем кинеске војске на тајванске плаже.
Такав сукоб могао би да буде далеко сложенији.
Први ниво могао би да буде сајбер и електронски рат.
Напади на комуникације, финансијски систем, електроенергетску мрежу и критичну инфраструктуру могли би да почну пре било каквог великог војног удара.
Следећи ниво могла би бити поморска и ваздушна блокада или карантин.
Кина би могла да покуша да контролише саобраћај око острва и натера међународне компаније и бродове да избегавају Тајван.
То би већ имало огромне економске последице.
Тек у најекстремнијем сценарију дошла би велика инвазија.
Али Тајван није лак противник.
Острво има око 23 милиона становника, сложену инфраструктуру, планински терен и деценије припрема за могући сукоб.
Поред тога, остаје најважније питање: шта би урадила Америка?
Уколико би Вашингтон директно интервенисао, локални сукоб би могао да прерасте у рат две најмоћније војне силе света.
Јапан би такође био у изузетно тешкој позицији, јер се налази непосредно уз главне поморске и ваздушне правце западног Пацифика.
Зато би рат за Тајван потенцијално могао да постане нешто много веће од кинеско-тајванског сукоба.
Могао би да постане америчко-кинески рат са глобалним последицама.
Зашто би то био економски земљотрес?
Зато што се око Тајвана не сударају само војске.
Сударају се читави ланци снабдевања читавог света.
Ако би најнапреднија производња чипова била прекинута, проблем не би био само у телефонима или рачунарима.
Чипови су у аутомобилима, авионима, серверима, медицинској опреми, индустријским машинама, телекомуникационој инфраструктури и оружаним системима.
Apple, Nvidia, AMD, Qualcomm и бројне друге компаније зависе од напредне производње коју је изградио тајвански екосистем.
Зато је Тајван постао својеврсни „силицијумски штит“.
То је чињеница да би уништење или прекид производње чипова погодили и Кину, и Америку, и Европу, и Јапан — практично цео свет.
Да ли су чипови довољни да спрече рат?
Не нужно.
И ту лежи највећа опасност.
Кина Тајван не посматра само кроз економију. Питање Тајвана за Пекинг има историјску, националну и политичку тежину.
Кинеска комунистичка власт сматра уједињење једним од својих великих националних циљева. С друге стране, на Тајвану је током деценија настало друштво са сопственим политичким институцијама, изборима и идентитетом.
Због тога се данас суочавају два потпуно различита погледа на будућност.
Пекинг говори о „уједињењу“, док Тајван жели да очува свој постојећи политички систем и де факто самоуправу. Америка жели да спречи насилну промену статуса кво, док свет жели да трговачки путеви и фабрике наставе да раде.
Најопасније острво на свету
Због свега тога Тајван је много више од једног острва у западном Пацифику.
Он је истовремено остатак једног недовршеног кинеског грађанског рата, симбол америчке моћи у Азији, центар глобалне производње полупроводника и једна од најважнијих тачака америчко-кинеског ривалства, а потенцијално и глобалног рата.
На једној страни налази се Кина, нуклеарна сила са другом највећом економијом света и све моћнијом морнарицом.
На другој страни је Тајван, острво које је своју безбедност деценијама градило уз америчку подршку и које данас држи један од најважнијих технолошких ресурса планете.
Између њих налази се Тајвански мореуз.
И зато сваки кинески војни авион који пролети око острва, свака америчка испорука оружја Тајвану и свака нова фабрика чипова имају значење далеко веће од онога што се на први поглед види.
Јер у питању више није само питање коме припада једно острво.
У питању је ко ће у 21. веку контролисати најважније технологије, трговачке путеве и војну равнотежу у Азији.
Ако би око Тајвана једног дана заиста почео рат, последице се не би завршиле у Тајванском мореузу. Оне би се осетиле у фабрикама аутомобила у Немачкој, серверским центрима у Америци, електронској индустрији у Јапану, европским берзама и продавницама широм света.
Због тога је Тајван данас једно од ретких места на планети где се историја, геополитика, војна сила и технологија сусрећу у једној тачки.
И управо због тога се питање Тајвана више не тиче само Кине и Тајвана.
Тиче се целог света.
