Говорећи о својој збирци прича Тајна пурпурних зора (Београд: Everest Media, 2020), Владимир Коларић, прозни и драмски писац и теоретичар књижевности и уметности, каже да она не представља пародију и демитологизацију.[1] С обзиром да се бави ликовима и догађајима из народних песама и приповедака, и то не само српских, мада највише српских, само поједностављеним, скраћеним и често духовито банализованим, просечан читалац би уистину могао помислити да им се писац барем помало, прикривено, подсмева. Највише њиховом окрутном и натприродном садржају.
Међутим, свака пародија у суштини представља и својеврсно одавање почасти одређеном жанру, стилу или лику, Да би аутор могао нешто да пародира, он то мора добро познавати, а само оно што воли или чему се диви он може се добро упознати. Према томе, може се слободно рећи да оваква уметничка обрада народних и митолошких песама и прича представља истовремено и њихову пародију али и омаж. Јер, иако су најчешће просте и апсурдне, народне песме и приче заслужују свако поштовање и дивљење. Оне су најдубљи израз тежњи, страхова и нада не само одређеног народа, већ и читавог човечанства.
Дакле, под речју „пародија“ нећемо подразумевати подсмех и поругу, већ досетљиво и вешто истицање клишеа. Један од најочигледнијих клишеа у народним песмама и приповеткама је свакако окрутност њиховог садржаја. Шта више, насиље у народном стваралаштву делује као уобичајен део свакодневице. Без очигледне љубави према описима крвопролића, у Коларићевим причама као узгред, ненајављено и без икакве претходне церемоније лете главе, дере се кожа са тела, копају очи и одсецају језици.
Већ у првој причи под насловом „Прича“, на пример, љубоморна Видосава вади детету у колевци лепе плаве очи и подметне их Јелици. Када Радуле и Павле откривају злодело, они разапну Јелицу коњима на репове. За убиство Видосава бива кажњена тако што трава почне да јој расте из костију. Да би је поштедели ужасних болова, браћа и њу на крају растрзавају.
Код оваквог уметничког поступка, колико год се он чинио праволинијским, ипак постоји једна опасна замка. Познато је, наиме, да примена клишеа лако може причу одвести у кич. За оне којима овај термин није довољно познат, кич (нем. Kitsch) представља јефтину, лењу естетику, често мешавину популарне културе и неукусне уметности која се потрошачима продаје у облику простих дрангулија ниског квалитета. Појава кича се понекад објашњава отеловљењем културе вишка и неумерености, која у наше доба презасићености медија јефтиним садржајем чини да се сваки смисао изгуби и да све постане неприкладно и бљутаво.
Са друге стране оваквог уметничког приступка налази се кемп (енг. camp), естетика и сензибилитет који нешто сматра забавним или привлачним управо због свог вештачког изгледа и мотива, као и неумесне претераности. Другим речима, ако неко искрено ужива у кичу, то више не представља кич, већ кемп или уметничку пародију кича. Постмодернизам, нарочито њен последњи, убрзани период под утицајем појава оличених у интернет мимовима који се у секунди заборављају, као и кратких, смешних или апсурдних видео записа, не може ни бити другачије представљен него колажем тренутно препознатљивих клишеа и хипербола протканих јетком иронијом.
Тајна пурпурних зора, почевши од свог излизаног наслова, управо је таква бриљантна квинтесенција архетипског израза народне песме и бајке. Намерна и пажљиво осмишљена фрагментарност, еклектицизам и противречна, нелогична недореченост њене су најистакнутије карактеристике. Ево једне од прича, коју ћемо укратко анализирати:
ЖЕНИК
На себи има беле кошуље. Коса му је златна, коњ вранац.
„Доведи ми га“, клече девојка Јелица пред мајку.
„Не треба ти. Богатог момка имам за тебе“.
„Ко је богатији од њега, реци ми, мајко? Сунце му је исткало кошуљу“.
Мајка поведе ћерку. Изашли су на врх планине.
„Ако се удаш за оног кога треба, све ово ће бити твоје“.
Јелица поче да чупа косе.
„Нареди боговима да баце љубав на њега, да изгара за мном Нареди, мајко!“
„Родила сам те са Месецом, али нисам свемоћна“.
И мајка сиђе с планине.
„Богови, баците на њега љубав, да изгара за мном“, поче да преклиње Јелица.
„Сина ког ми дарује, принећу вам на жртву! Богови!“
И над Јелицом се наднесе сенка То је он стајао над њом.
„Несрећна си?“
Глас му је био песма, као пој удаљених звона!
И роди му дете Јелица И заборави на богове.
Једном, кад је била сама, у огњишту бљесну ватра Јелицу окружише сенке.
„Обећала си “
„Ко сте ви?“
„Ми смо богови“.
„Ви нисте богови!“
„Нас си зазивала“.
И богови јој узеше дете.
Јелица је седела на врху планине. Расплитала је своје плаве косе.
Видела га је, како долази, јаше на вранцу.
„Где нам је дете, Јелице?“ питао је.
И Јелица отвори уста, у устима јој не беше језика. И Јелица подиже лице, на лицу јој не би очију.
Он побеже. Мајка се успела на врх планине.
„Идемо кући, ћерко. Могу да ти вратим очи, вратићу ти и језик“.
„Можеш ли вратити њега?“ упита Јелица, чим јој израсте језик.
Мајка распали огњиште. Ватра се разгоре.
Јелица у ватри виде њега, на вранцу, како јаше пољима, под јарким сунцем. Јури, као да не зна куд.
„Он је изгубљен“, рече мајка, „За сва времена“.
Узмимо ову кратку приповетку као илустрацију суштине Коларићеве поетике. У њој нема ничег сувишног, све је непосредно изражено, јасно и концизно. Таман толико да се разуме смисао сваког догађаја. Ова прича не садржи ни придеве, ни атрибуте, ни сувишне описе емоција, нити икаква размишљања и расуђивања ликова или самог писца. Ако постоји понеки епитет, он је стереотипан, као „беле кошуље“ или „плаве косе“.
Осим тога, природно се у њој вешто меша са натприродним, као и у свакој митолошкој причи. И завршава се она без икаквог закључка, апсурдно, са великим знаком питања, али ипак без осећаја незавршености. Као да све баш тако морало бити. Садржај и стил могу деловати једноставно и бесмислено, али је уствари све вешто испланирано, одмерено и успешно укомпоновано. Иако до крајности банализована и без правог расплета, ова прича је и поучна, јер објашњава цену људске похоте, ината и себичних хирова.
Коначно, она је, као и цела збирка, изразито комична. Додуше и трагична, због трагедије људских страсти и самољубља – што значи трагикомична – али пре свега шеретски враголаста и изузетно духовита.
Аутор је професор Филолошког факултета Универзитет у Виљнусу, Литванија, аутор књига „Бахтин и хришћанство“, „Суноврат руске културе 1917-1922“, „Кратка историја америчке културе“, „Апологија земаљског живота: Монтењ и заокрет к себи“ и других.
[1] Коларић, Владимир „Тајна пурпурних зора.“ Српско књижевно друштво. https://www.skd.rs/vladimir-kolaric-tajna-purpurnih-zora/
