У Јеванђељу по Матеју (Мт. 22, 1–14) , Господ Исус Христос упоређује Царство Небеско са извесним царем који је приредио свадбу своме сину и послао своје слуге да позову оне који су били позвани на свадбу — али они нису хтели да дођу.
Каква непажња, каква гордост, неблагодарност и охолост! А ипак, колико је снисхођења и дуготрпљења показао цар! Поново посла друге слуге, говорећи: „Кажите позванима: ево сам обед свој уготовио, јунци моји и храњеници поклани су и све је готово: дођите на свадбу.“
А како су позвани одговорили на поновљени позив свога милостивог цара? Али они не марећи отидоше, овај у своје поље, а други за трговином својом; а остали ухватише његове слуге, изружише их и побише.
А сада чујте шта је цар учинио са овим охолим и неблагодарним људима. Када је чуо за такву дрску увреду од стране оних који су били позвани на свадбу, цар се разгњеви, и пославши своју војску погуби оне убице и град њихов запали. Тада рече својим слугама: „Свадба је готова, а званице не беху достојне. Идите, дакле, на раскршћа и кога год нађете позовите на свадбу.“ И изишавши слуге оне на путеве, сабраше све које нађоше, и зле и добре; и свадба се напуни гостију.
Тада цар уђе да види госте и угледа онде човека који није био обучен у свадбено рухо. И рече му: „Пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха?“ А он занеме. Тада цар рече слугама: „Свежите му руке и ноге, па га узмите и баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба. Јер су многи звани, али је мало изабраних.“ (Мт. 22, 2–14)
Овде се завршава ова јеванђелска прича.
Ова прича назива се причом, односно сличношћу или неком врстом загонетке. Њу треба протумачити. Ко је цар који је приредио свадбу своме сину? То је Бог Отац, Творац неба и земље и Цар целокупне творевине. Ко је царев син? То је Јединородни Син Божији, Господ наш Исус Христос. А Његова невеста је Црква — пре свега јеврејски народ, који је Бог изабрао, а затим и душа сваког верујућег хришћанина.
Написано је: Христос заволе Цркву и Себе предаде за њу (Еф. 5, 25); а апостол Павле каже: Јер вас обручих мужу јединоме, да девојку чисту приведем Христу (2. Кор. 11, 2). Свадбена гозба символизује Царство Небеско, у којем ће се истински верни заувек сјединити са Господом Исусом.
На ову свадбу — или у Царство Небеско — Јевреји су први били позвани, кроз пророке и апостоле. Али они су одбили позив — и више од тога, вређали су Божије гласнике и побили многе од њих. Због тога је, с временом, Бог уништио јеврејски народ мачем Римљана и разорио њихов град и храм.
Уместо Јевреја, Бог је позвао народи незнабожаца — међу којима смо и ми, руски народ — на свадбену гозбу; то јест, у Своју Цркву, кроз апостоле и равноапостолне.
Али неће сви незнабожачки хришћани, нити све генерације хришћана које су уследиле после њих, ући у Христово Царство. Они међу њима који не сачувају чисту светлу свадбену одећу невиности и светости коју су примили на Крштењу, или који је, пошто су је укаљали гресима, не очисте сузама покајања, биће на Страшном суду бачени у таму најкрајњу, где ће бити вечни плач и шкргут зуба.
То је тумачење приче коју смо данас чули! Али постоји и друго тумачење које је једнако истинито, а које се још непосредније односи на нас, браћо и сестре.
Свадбена гозба о којој се говори у данашњем Јеванђељу јесте Божанствена Литургија, на којој се вернима не приноси угојено теле, већ само Јагње Божије, Које је заклано као жртва за спасење нас грешних, да бисмо се хранили Његовим Пречистим Телом и Крвљу, сједињени са Њим у најтешњем јединству, постајући тело од Његовог тела и кост од Његових костију. То је брак Царевог Сина: сједињење хришћанских душа са Христом у Светој Тајни Причешћа. То је гозба: причешћивање Његовим Телом и Крвљу — божанским, пресветим, нетрулежним, небеским и обожујућим!
Али колико их данас жури на ову божанску гозбу? Зар и сада већина не занемарује ову небеску вечеру због немарности, лењости или разних световних изговора? На пример, због посла, или због неверја и гордости, или једноставно зато што су предуго спавали, и тако даље? Ко то не види, ко то не примећује или не зна?
Такво је наше неверје, таква је наша духовна тупост, таква је наша привезаност за свет, таква је наша непажња према највећој тајни вере — тајни бесмртности и обожења! Таква је сујета и неблагодарност хришћана према Господу, Који нуди Самога Себе као храну и пиће за наше очишћење, освећење и вечни живот! И чему су такви људи достојни? Свакако, да буду одбачени од Бога, будући да су сами одбацивали Њега током готово читавог свог живота.
Али чак и они који долазе на ово венчање Јагњета, на Божанствену Литургију — било да би се сећали Његовог живота, Његове проповеди, чудеса, доброчинстава, страдања, смрти, погребења, Васкрсења и Вазнесења на небо, или да би се причестили Његовим Пречистим Телом и Крвљу — да ли долазе у свадбеном руху? Са чистом душом? Са чистим срцем? Долазе ли са мислима усмереним ка небу, са светим расположењем?
Или многи долазе у цркву, у ову брачну одају Исуса Христа, са световним мислима и страстима? А ми сами, служитељи страшне, небеске и бескрвне Жртве — да ли се увек појављујемо у свадбеном руху чистоте и унутрашње бестрашћности када долазимо у храм и служимо у њему? Авај! Често и сами немамо свадбено рухо, немамо побожне мисли и унутрашњу пажњу срца. Често улазимо обучени у прљаве рите страсти.
Пожуримо сви ка покајању, да избелимо одежде својих душа сузама покајања и делима праведности, нарочито милостињом, која очишћује грехе. Видим Твоју брачну одају украшену, о Спаситељу мој, и немам свадбено рухо да бих ушао у њу. Учини да заблиста одећа душе моје, Дароватељу Светлости, и спаси ме.
Амин.
