Један старац је слушао анђеоско појање 300 година.
Постоји легенда о монаху којег је, пошто је већ достигао висок ниво духовног живота и савладао све врсте аскетских подвига, почела да мучи помисао на то из чега би се састојало вечно блаженство.
Јер, на крају крајева, човеку може све да досади.
У својој збуњености, монах није налазио мира, његова душа је туговала.
Једног дана, отишао је у шуму и ушао у густо шипражје.
Уморан, сео је на стари пањ и одједном му се учинило да је цела шума обасјана неком чудесном светлошћу.
Тада се зачуло неописиво слатко појање.
Обузет духовним усхићењем, старац је слушао ово појање. Заборавио је све остало.
Али наравно, појање је у једном тренутку престало.
Колико је трајало – сати, минута – старац није могао да утврди.
Са жаљењем је устао са свог места, желећи да ово небеско појање слуша тако, да оно никада не престане!
Са неком великом муком, изашао је из шуме и упутио се ка свом манастиру.
Али старац је на сваком кораку био задивљен, видећи нове, непознате зграде и улице.
Ту је, коначно, био манастир.
– Шта је ово? – рекао је у себи – мора да сам дошао на погрешно место.
Старац је ушао у ограђени простор и сео на клупу поред једног искушеника.
– Реци ми, за име Бога, брате, је ли ово град Н.?
– Јесте – одговорио је.
– А како се зове ваш манастир?
– „Тако и тако“
– Какво чудо!
Старац је почео детаљно да испитује монаха о игуману и братији, називајући их по имену, али монах га није могао разумети и одвео га је игуману.
– Донесите ми древни летопис нашег манастира – рекао је игуман, осећајући да се овде крије нека Божја тајна.
– Је ли ваш игуман Иларион?
– Да, заиста! – обрадовао се старац.
– Келејници тај и тај, јеромонаси тај и тај?
– Истина, истина..! – сложи се одушевљени старац.
– Слава Господу, оче – рече игуман – Господ је учинио велико чудо над вама.
Монаси које сте познавали и тражите живели су пре триста година.
Летопис бележи да је те и те године, тог и тог датума и месеца, један од манастирских монаха нестао без трага.
Тада су сви прославили Бога.
Господ је показао своју милост према старцу, који је триста година слушао анђеоско појање.
Није оставио свог слугу, који му је служио толико година, у збуњености, већ га је просветио и утешио путевима који су само Њему познати.
Господ воли кротке и смирене, јер је и сам „кротак и смирен срцем“ (Матеј 11:29).
„На кога ћу погледати“, каже Господ, „осим на онога који је кротак и тих, и дрхти од речи мојих“ (Исаија 66:2).
Прича Светог Анатолија Оптинског
