„Молио сам их за смрт. Молио сам их као Господа Бога да ме убију. Не, кажу, скуп је метак за четника. Говорили су: Ви четници треба да патите“, сведочи Мирослав Чучак за Меморијални центар Републике Српске, присећајући се шест месеци проведених у хрватским логорима 1992. године.
Заробљен је у пролеће те године, након чега је прошао кроз логоре Габела, Метковић и Опузен, а потом и сплитску „Лору“, где су, како каже, преживљене најтеже тортуре. Последња станица његовог заробљеништва био је загребачки логор „Керестинац“.
„Ланцима су ме везали за врат и вукли читав дан, све док са мене нису спале и последње крпе. То је сатанизам. Био сам професионални војник, али тако нешто никада не бих учинио ни највећем непријатељу. Никада. Крста ми часнога и Светог Василија Острошког, никада“, говори Чучак.
За њега је сваки дан у заробљеништву био борба за голи живот.
„Сат у логору траје сто година, јер само чекаш смрт. Не знаш да ли ће те убити, заклати ножем или ударити маљем у главу.“
О логору „Лора“ говори као о месту на којем људски живот није имао никакву вредност.
„Лора је била најгори логор на просторима бивше Југославије, у срцу ‘цивилизоване Европе’. Логор смрти, црна Лора. Ми смо тамо били само прашина – има те, нема те.“
Судбина породице Чучак обележена је страдањем кроз генерације. У јаме код Пребиловаца бачено је 14 чланова породице Чучак, а током Одбрамбено-отаџбинског рата живот је изгубило још седморо његових сродника, са очеве и мајчине стране.
Након шест месеци заробљеништва, Мирослав Чучак ослобођен је у размени 14. августа 1992. године. После опоравка није одустао од борбе. Поново је обукао униформу и као припадник Војске Републике Српске остао на ратишту до завршетка рата.
