Срби су приликом досељавања на Балкан у својој новој домовини затекли романизоване Влахе и романске градове на Приморју. Срби су били подељени у више области, које су привремено биле обједињене под Чаславом. Хришћанство се ширило из два супростављена центра Рима и Цариграда. Вера је била коришћена за ширење политичке превласти. На једном делу српске земље је превладао римокатолицизам а у другом православна вера. Срби су тежили да очувају своју самосталност и борили су се једно време против превласти Византије а касније и од Бугарске. После слома Бугарске опет су сморали да се боре против превласти Византије. Због своје тежње за независтошћу били су кажњавани од сила које су у том тренутку биле надмоћне. Прво је предводила у борби за самосталност Дукља, а касније Рашка. Победила је Рашка под Немањом, и окупила све српске земље сем Босне. Срби су користили слабљење војне моћи Византије. Борбу за независност пратило је оснивање аутокефалне српске православне цркве. Користили су оно што им је одговарало и од Истока и од Запада. Прихватили су са једне стране тада високу културу Византије, а са друге технику у преради руде и оклопе са Запада. Православна црква истицала је светородну династију Немањића, игноришући ранију српску историју. Због тога су каснији писци српске историје за ранију српску историју морали да се ослоне сем несигурног Барског летописа попа Дукљанина на стране изворе, првенствено византијске. Од раније традиције опстао је само култ Светог Владимира. Српска држава и култура су под Немањићима достигли свој врхунац после чега је следио пад и османско освајање. Ослањајући се на високу културу Византије српски писци су писали своја житија владара и светаца као и “плетеније словес”. Језик књижевности био је српска редакција црквенословенског језика којим су писана житија а на старосрпском језику су писана дипломатска преписка, закони и витешки романи. Црквенословенски је служио за узвишене теме а старосрпски за свакодневни живот. Срби су заједничким црквенословенским језиком били повезани са Бугарима и Русима.Историја
Током борби са Османским продирањем Срби који су наставили борбу су се повлачили на север, ка Угарској. Срби су настојали да очувају традиције своје државе. Кроз косовски завет тежили су да борбом ослободе своју земљу. У свим српским земљама заједничке су биле свест о српском имену, језику, писмо ћирилица и култ Светог Саве кога су поштовали како православни, тако и муслимани и католици. Слављен је и Ђурђевдан. Турци су наметали покореном становништву схватање да је вера важнија од нације. Током освајања Балкана Османлије су прихватили између осталих и српски као језик дипломатске преписке. Ако самог себе не поштујеш ни други те неће поштовати.
Под отоманском влашћу српска православна црква трудила се да сачува оно што је остало од српских државних традиција. Претворила је средњовековни сабор у представничко тело, уводећи ниже свештенство и народне представнике. Књижевност је настављена по манастирима. Православни Срби под турском влашћу отварали су своје штампарије. У њима су штампали углавном књиге религиозног садржаја. Оне су биле популарне и међу католицима. Фрањевци су са своје стране штампали побожне књиге на српском. У време када је српска православна књижевност била сведена на манастире и по коју штампарију, јавља се ренесансна књижевност у Дубровнику и Боки Которској. Писана је на латиници, а угледала се на суседну Италију. Касније дубровачки писци су пропагирали заједничку борбу словенских народа против османских освајача кроз словинство. Њихова порука била је ограничена на Приморје, све до појаве Качићевог Разговора угодног народа словинског који се раширио у облику народних песама.
За разлику од ранијих сеоба у сеоби из Старе Србије на територију Хабсбуршке монархије 1690 године прешла је уз масе Срба и тадашња елита српског народа. Срби који су пребегли из Старе Србије настојали су да се прилагоде новој власти. Упркос царским привилегијама којима је Србима у Хабсбуршкој монархији гарантована слобода вероисповести и црквена управа, вршени су бројни притисци на спровођењу Уније. Остали су Србима црквено-народни сабори и црквене општине. Српска књижевност била је до тада писана на српској редакцији црквенословенског. Пошто им је у почетку било забрањено да штампају своје књиге Срби су тражили помоћ од Русије. Доласком руских учитеља и захваљујући књигама које су донели и њиховим школама постепено је прихваћен рускословенски језик. Аустријска власт је покушала да наметне икавицу и латинично писмо. Срби су успели да сачувају ћирилицу и мешани језик између српског и црквенословенског. Српски просветитељи на челу са Доситејом Обрадовићем сматрали су да језик мора да буде разумљив свима. Славеносрпски је требао да буде разумљив али да задржи престиж црквенословенског и апстрактне појмове који су били потребни. (Кнезова има пуно Књаз је само један)
Српски прегаоци оснивали су друштва која су требала да подрже јачање српске националне свести. Прво од таквих друштава било је Матица српска. Та друштва су се бавила ситним али упорним радом. Зрно по зрно погача. Камен по камен палача.
Вук је водио борбу за чист народни језик уз подршку Копитара. На крају су његова схватања победила. У основи је био чист сеоски језик са песмама, бајкама, … као једина основа књижевности, али без апстрактних појмова који нису били потребни сељацима. Писци су се ослањали на народне умотворине, а нису изучавали књижевну баштину. Његове присталице су као филолози чистили језик од славизама. Турске и немачке речи нису им сметале. На славеносрпске писце бачен је вео заборава. Тиме је српска књижевност била ослабљена. На пример Милош Црњански је за писање Сеоба користио Мемоаре Симеона Пишчевића. Вуковом реформом је са једне стране олакшано описмењавање, а са друге Срби су били сведени на сељачки говор и изложени претежном утицају високе културе Запада. У Стеријином комаду “Кир Јања” главни јунак понавља “грчку мудрост” цитирајући је на грчком. У Нушићевом комаду “Др” отац шаље свог сина да студира у Хајделбергу и одатле донесе диплому, која је за њега значила престиж. Под краљем Миланом Обреновићем Србија се у спољној политици подчинила Аустро-Угарској. Насупрот Србији Црна Гора је била уз Русију и зато је уживала њену подршку. Руси су тада давали стипендије за учење у школама у Русији и издржавали Дјевојачки институт “Царице Марије” на Цетињу. Они који су завршили школе у Русији скренули су пажњу домаћој јавности на значајне писце руске књижевности. Њиховим преводима ослабљена је тадашња потпуна превласт Запада. Јавља се идеологија прво илиризма, па затим словинства у Далмацији и на крају интегралног југословенства са тврдњом да су Срби и Хрвати један народ. Упркос искрености појединаца који су следили те идеје, посебно Хрвата са Приморја, то се на крају претварало у покушаје Хрвата да привуку део српског становништва и претворе их у Хрвате. После 1900 године настао је Београдски стил, књижевни језик у Србији. После Првог светског рата дошло је доласка бројне образоване руске емиграције у земљу, чиме је ослабљен претежни утицај Запада на Србе. Са своје стране родољубива друштва преузимала су велики део задатака које држава није ни хтела ни могла да уради. Соколи су организовали дилетантске позоришне секције у својим друштвима и отварали биоскопе. Иако свесловенска организација соколи су се уз напредак тежили очувању традиције. Славили су Видовдан, Савиндан, Ђурђевдан, … . Архитекта Момир Коруновић, члан управе Савеза Сокола био је водећи архитекта националног стила. Бесплатно је пројектовао многе православне цркве и соколске домове.
После Другог светског рата комунисти су потиснули грађански слој и цркву. Уништили су утицај руске емиграције. Уместо родољубивих друштава које су забранили, оснивали су своје организације. За њих је није постојала никаква духовност. Њихова парола била “ми градимо пругу, пруга гради нас”. Својим забранама за њих непожељних писаца ослабили су контунуитет српске књижевности. Одмах после рата окренули су се Совјетском Савезу и земљу су преплавили преводи руских књига и филмови. После Резолуције ИБ власт се окренула Западу и упркос понеким филмовима и књигама из комунистичке Источне Европе, постојао је апсолутан утицај Запада од филмова, телевизијских серија, па до књига и стрипова. Иако се власт хвалила учешћем Југославије у покрету несврстаности у култури се није осетио било какав утицај из тих земаља.
Користећи се покушајима дела власти да се неко време покажу либералним, књижевници су водили борбу против власти у земљи. Подржали су студентске протесте 1968 године, али шире масе нису учествовале у протестима, тако да су у својој борби за време СФРЈ били углавном изоловани. Борили су се против уклањања Његошеве капеле на Ловћену. Књижевници су ипак наставили своју борбу до увођења вишестраначја.
После разбијања Југославије превласт Запада наставила се до данашњег дана. Данашње режимске и опозиционе телевизије упорно приказују филмове и телевизијске емисије из Титовог доба. Истовремено у серијама приказиваним на телевизијама покушавају да дискредитују Српску православну цркву. Национални прегаоци настоје да обнове сећање на раније прегаоце и родољубива друштва као пример за углед садашњим генерацијама. Од прошлости се не живи, али је важна за национални идентитет српског народа. Јавност мора да зна шта смо били и шта смо сада.
Срби су настојали да очувају своју независност упркос надмоћи појединих сила које су настојале да наметну своју веру и заједно са вером и културу. Цена отпора је била велика. Прихватали су само оно што им је одговарало. Долазило је до брисања историског памћења, али су Срби настојали да се томе одупру како су знали и умели. У сукобу са Хабзбурзима ослањали су се на традиције своје државе и њену културу која је била под утицајем Византије. Аустрија је хтела да наметне свој модел високе културе. После победе вукових присталица српски језик је сведен на језик села, чиме је створена прилика за превласт утицаја високе културе са Запада. Насупрот Србима Руси су пошто је Старословенски био мртав језик, уносили руске речи. Пошто нису избацили славенске речи из свог језика, задржали су престиж који је имао црквенословенски језик. Срби су се користили руском књижевношћу насупрот претежном утицају Запада. Шта се дешава када се попусти пред превлашћу могли су да науче из историје на примеру Влаха који су живели пре њих на истом простору а који су у потпуности били романизовани. После обнове вишестраначја српски прегаоци настоје да омогуће народу да учи из грешака у прошлости да их не би понављао. Труде се да отргну од заборава српску културну баштину. Сматрају да је брисање памћења које су спроводили раније власти нанело велику штету српском народу. Настоје да истовремено спрече потпуну културну хегемонију западних земаља, тежећи разноврсним контактима из више различитих култура
Саша Недељковић
члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
