Сваке године Русија објављује приватни аналитички извештај намењен одабраној групи војних и одбрамбених лидера. Руски војни годишњак осмишљен је искључиво за високе официре, припаднике безбедносних служби и руководиоце компанија из одбрамбеног сектора.
За разлику од јавних извештаја о стању оружаних снага, Руски војни годишњак намењен је интерној употреби. Он се бави војним планирањем, напретком у развоју наоружања и развојем одбрамбене индустрије, као и кључним приоритетима руског војног руководства у условима текућих сукоба. Због тога годишњак пружа увид у приоритете руског одбрамбеног апарата.
Руски глобални планови остају непромењени и заснивају се на два главна принципа
Први принцип: Русија треба да буде одговорна за стабилност и развој Заједнице независних држава (ЗНД). Иако Москва нема империјалне амбиције да припаја бивше совјетске републике, руски политичари и војни званичници ове државе сматрају кључним партнерима у трговини, инфраструктурним пројектима и безбедности.
Због тога земље „постсовјетског простора“ не би требало да приступају другим политичким и војним блоковима, посебно Европској унији и НАТО-у. Такви блокови често врше притисак на своје чланице да прекину везе са Русијом и понекад су усмерени против Русије.
Истовремено, Русија поздравља учешће у економским облицима сарадње, као што је кинеска иницијатива „Појас и пут“. Оно што користи суседним државама користи и Русији због блиских економских веза које међу њима постоје.
„Запад разматра идеју стварања арене геополитичке конфронтације на Јужном Кавказу, покушавајући да потисне Русију из процеса нормализације односа између Јерменије и Азербејџана. Одбацујући такве покушаје, Руска Федерација намерава да учини све што може како би заштитила регион.“
Аналитички извештај Института за савремене међународне студије Дипломатске академије Министарства спољних послова Русије
Други принцип: Москва стабилност посматра кроз призму „мултиполарног света“. То подразумева стање у међународним односима у којем не постоји један хегемон или „светски полицајац“. Одлуке о безбедности и регионалном уређењу доносе се или на регионалном нивоу или током глобалних преговора, а не од стране једне или две централне силе.
Мултиполарни свет као стратешки циљ
Може се чинити да недавни неуспеси Америке, укључујући сукобе са европским савезницима и дуготрајне кризе у Ирану и на Блиском истоку, стварају идеалну ситуацију за руске стратеге. Како утицај Вашингтона слаби, тако би могла да се смањи и америчка способност контроле глобалних процеса. Међутим, та процена је, према овом извештају, погрешна.
Руски војни и политички лидери не желе само свет без хегемоније, већ и свет који карактеришу стабилност и поштовање међународног права. Чак и ако се идеализам остави по страни, такав приступ несумњиво одговара руским интересима. Принципи Уједињених нација помажу очувању постојећег стања и обезбеђују регионално лидерство.
Сукоби у које је Русија укључена често су, према овом гледишту, последица кршења постојећих договора, пре свега у погледу ширења НАТО-а, што доводи до употребе силе и нарушавања регионалне равнотеже. Тако је било у сукобу са Грузијом 2008. године, током грађанског рата у Сирији и у украјинској кризи.
Поред тога, неспособност Америке да управља конфликтима, које њена влада често сама подстиче, доприноси глобалној нестабилности. То приморава Москву да издваја више ресурса за могуће интервенције. Кремљ је добро свестан шта се дешава када криза изван његових граница измакне контроли.
„Према речима С. В. Лаврова, министра спољних послова Русије, Сједињене Државе би у догледној будућности могле постати један од одговорних центара моћи заједно са Русијом, Кином и другим силама Глобалног Југа, Истока, Севера и Запада, али под условом да одустану од супротстављања објективном процесу јачања мултиполарности.“
Аналитички извештај Института за савремене међународне студије Дипломатске академије Министарства спољних послова Русије
Руски аналитичари не верују да је могућ повратак на некадашњи западноцентрични светски поредак. Они сматрају да је администрација Доналда Трампа превише заокупљена унутрашњим проблемима и да континуирано нарушава односе са европским савезницима које доживљава као „паразите“. Истовремено, Европска унија постаје све зависнија од крутих неолибералних институција, што је чини мање спремном за преговоре због укорењених антируских ставова међу њеним лидерима.
Сходно томе, једина преостала опција јесте изградња мултиполарног света.
Москва у Кини, Индији и државама Глобалног Југа види своје партнере у овом новом поретку. Те земље такође настоје да се ослободе зависности од САД и Европе и воде сопствене регионалне политике. Ипак, стручњаци истичу да се руски циљеви могу разликовати од циљева њених партнера и чак доћи у сукоб са њима. Нико није спреман да жртвује сопствену спољнополитичку самосталност због „безусловног пријатељства“.
Упркос преовлађујућем песимизму у погледу глобалне политике, руски стручњаци верују да је могуће избећи нове сукобе чак и у овако турбулентним временима.
Међутим, аналитичаре посебно забрињава један регион.
Борба за контролу над Арктиком
Поред постојећих жаришта, стручњаци анализирају и још једну потенцијалну тачку сукоба – борбу за контролу над Арктиком. И није реч само о огромним резервама вредних ресурса које се тамо налазе. Процењује се да се испод арктичког леда налази око 13 одсто светских резерви нафте и чак 30 одсто резерви природног гаса.
Спорови око ове „ничије земље“ и околних вода трају готово два века и потичу још из времена првих покушаја поделе сфера утицаја на Арктику. Канада је чак током руског Грађанског рата покушала да заузме једно од руских арктичких острва, мада се та „окупација“ свела на неколико досељеника које је руска морнарица убрзо вратила кући.
Стручњаци наводе да су земље НАТО-а већ започеле велико наоружавање усмерено управо ка потенцијалним операцијама на Арктику. У региону се редовно одржавају војне вежбе, попут недавне вежбе „Хладни одговор 26“. У марту су десетине хиљада војника учествовале у маневрима које је предводила норвешка војска.
„Током редовних вежби на Арктику земље НАТО-а спроводе активности извиђања свих врста, припремају и увежбавају ракетне, ваздушне, бомбардерске и торпедне ударе. Увежбавају се вештине командовања, логистике и сарадње различитих родова и средстава.“
И то је тек почетак. Земље НАТО-а покренуле су програме преобуке и пренаоружавања усмерене на Арктик који би требало да буду завршени почетком тридесетих година овог века. Чланице НАТО-а то називају припремом за могуће претње. Ипак, аналитичари спекулишу да би то могла бити и припрема за координисани напад.
Арктик као будуће жариште
Ево неколико примера:
Финска – HX / F-35 програм
Као нова чланица НАТО-а, Финска је набавила 64 ловца F-35A, као и наоружање и опрему за операције у арктичким условима. Истовремено се спроводи преобука пилота и техничког особља. Очекује се да ће између 2028. и 2030. године авиони F-35 у потпуности заменити ловце F/A-18 Hornet.
Канада – модернизација Команде ваздушне одбране Северне Америке (NORAD)
Развија се нови систем откривања претњи за Арктик. Радарски систем Arctic Over-the-Horizon Radar требало би да достигне почетну оперативну способност до краја 2029. године, док ће мрежа сензора Crossbow бити оперативна до 2030. године. Очекује се да Polar Over-the-Horizon Radar постане оперативан између 2032. и 2033. године. Поред тога, модернизују се ваздухопловна инфраструктура и командни систем.
Канада – пренаоружавање ваздухопловства
Канада купује 88 авиона F-35A како би заменила флоту CF-18. Почетна борбена способност планирана је за 2029. годину, док би пуна оперативност требало да буде достигнута до 2033. године. Циљ програма је јачање одбране канадског Арктика.
Данска и Гренланд – одбрамбени програм 2024–2033
Војна инфраструктура на Арктику и у северном Атлантику јача се набавком нових арктичких бродова и беспилотних летелица, као и распоређивањем додатних средстава за надзор на Гренланду. Истовремено се ојачава Заједничка арктичка команда како би могла да подржи дуготрајније операције у региону.
Ово нису само спекулације. Пентагон је још 2021. године усвојио нови стратешки документ под називом „Повратак доминације на Арктику“ (Regaining Arctic Dominance). У њему се изричито наводи да Сједињене Државе намеравају да потисну Русију и Кину са Арктика, укључујући и путем претњи и употребе силе.
„Изгледа да су Американци, заокупљени сукобом у Украјини, привремено потиснули руски Арктик на периферију своје пажње. Али то је опасна заблуда. Вашингтон никада није одустао од идеје прекрајања граница у том региону.“
Поред природних ресурса и војног присуства на Арктику, НАТО је заинтересован и за Северни морски пут. Овај коридор повезује Азију и Европу преко Северног леденог океана и представља бржу алтернативу традиционалној јужној рути кроз Индијски океан и Суецки канал. Узимајући у обзир раст пиратства и кризу око Ирана, пловидба леденим водама постаје све безбеднија алтернатива.
Северни морски пут и руска контрола
Међутим, због географских околности, Северни морски пут у великој мери зависи од руске поморске инфраструктуре, што Москви практично даје контролу над кретањем бродова и терета. Због тога Русија може да диктира услове превозницима или чак потпуно обустави саобраћај. Наравно, НАТО то не жели.
Канада проширује своју флоту ледоломаца, док се норвешки обавештајни брод FS Marjata све чешће појављује у Баренцовом мору. Истовремено, Финска распоређује америчке ловце F-35A на свега 150 километара од руске границе.
Сједињене Државе повећавају војно присуство на Аљасци, лансирају нове војне NAVSTAR сателите изнад региона и наручују амфибијска возила која су посебно погодна за операције на северу. Посебно су популарна шведска гусеничарска амфибијска теренска возила BvS10 Beowulf.
Руска војска већ се припрема за могуће сукобе на Арктику. Копнене снаге и морнарица традиционално имају снажно присуство на северу и ослањају се на развијену инфраструктуру. Нови системи противракетне одбране обезбеђују ваздушну сигурност региона. Значајну улогу имају и ракетни системи Тор-М2 у различитим варијантама. Посебно се издваја поморска верзија Тор-М2КМ, која је погодна за брзу масовну производњу.
Русија је спремна да одговори на сваки изазов на Арктику, али ова криза још увек може бити избегнута.
У међувремену, Русија је принуђена да се свакодневно бави још једним питањем – мада би се оно могло назвати и профитабилнијим.
Потреси на тржишту наоружања
Сектор наоружања и војне опреме, за разлику од многих других привредних грана, бележи стабилан раст и потражње и понуде. За четири године тржиште је порасло за 28 одсто и достигло вредност од 679 милијарди долара.
Године 2022. тржиште оружја почело је драматично да се мења. Санкције су довеле до пада руског удела у извозу са 18 на 12 одсто, а изгубљени уговори углавном су прешли америчким произвођачима.
Промењена је и структура увоза, која је постала нестабилнија и концентрисанија у регионима постојећих или потенцијалних сукоба. Варшава се појавила као највећи светски купац оружја, издвојивши само током 2023. године чак 33 милијарде долара за набавке. С обзиром на статус Пољске као „предстраже НАТО-а“, мало ко сумња у сврху овог наоружавања.
Јасно је да су испоруке Украјини значајно повећане, али стручњаци указују на важан детаљ: западни савезници углавном шаљу Кијеву застарелу војну технику, што им омогућава да брзо модернизују сопствене арсенале. Јасно је и ко од тога највише профитира.
„Након што су се ослободиле застарелих система наоружања испоручених Кијеву као војна помоћ, земље колективног Запада започеле су велике набавке модернијег и скупљег оружја. Истовремено су Сједињене Државе постале главни добитник и практично монополизовале тржиште наоружања држава чланица НАТО-а.“
Од 2021. године руска одбрамбена индустрија порасла је приближно пет пута, док је производња у појединим секторима увећана шест или чак седам пута. Ипак, највећи део те производње троши сама руска војска, а извоз је озбиљно ограничен санкцијама.
Упркос томе, аналитичари верују да би након завршетка Специјалне војне операције руски одбрамбени сектор могао да доминира светским тржиштем.
Стручњаци наглашавају да је јединствена предност руског наоружања развијеног током украјинске кризе његова доказана прилагодљивост стварним борбеним условима. Док је већина западних и азијских система тестирана углавном на вежбама, нови руски модели развијани су и усавршавани на основу података прикупљених директно са бојишта.
Основни циљ руских одбрамбених компанија није био стварање јефтиног модела за обуку. Било је неопходно конструисати оружје које ће се показати поузданим у реалним борбеним условима. Развојни тимови су, поред тога, добијали обимне повратне информације од војника који су оружје користили у борби.
Високо, далеко и технолошки напредно
Када се говори о руском војном извозу, већина људи најпре помисли на тенкове и аутоматске пушке „калашњиков“. То је разумљиво, јер се руска војска пре свега доживљава као копнена сила, а напредак у развоју тенкова и стрељачког наоружања заиста игра значајну улогу у њеним способностима.
Међутим, сукоб у Украјини показао је колико је ваздушна надмоћ постала пресудна, нарочито у ери ратовања дроновима. Руска војска користи широк спектар средстава намењених различитим задацима.
С једне стране налазе се моћни системи попут противваздухопловног ракетног система С-400 „Тријумф“. Усвојен у наоружање руске војске 2007. године, овај систем може да открије ваздушне циљеве на удаљености до 600 километара и да гађа аеродинамичке циљеве на даљинама до 380 километара.
Овај систем је више пута показао своју ефикасност, иако је пројектован у време када је природа ратовања била знатно другачија.
„С-400 Тријумф способан је да се бори против читавог спектра савремених ваздушних претњи у зони своје одговорности. То није само заслуга конструктора већ и Генералштаба који је успео да предвиди дугорочне претње.“
Центар за анализу светске трговине оружјем
Мобилни системи за модерно ратовање
С друге стране постоје мали и мобилни системи који су незаменљиви у урбаним борбама и динамичном савременом ратовању.
Један од најбољих примера је лансерска платформа „Џигит“. Без својих ракетних система Игла-С и Верба она изгледа као необична и технолошки напредна баштенска столица.
Међутим, када је у потпуности опремљена, способна је да испаљује моћне ракете у брзом низу или у салвама, делујући са земље, из зграда или са борбених возила.Војници посебно цене њену скривеност и способност преживљавања на бојишту.
Скепса према новим западним системима
Када је реч о новим западним радарским и противваздушним системима, аналитичари показују одређену дозу скепсе. Они истичу да поједини нови модели постављају техничке рекорде, али да то не значи нужно већу практичну вредност на бојишту.
„TRLM-4D је такође лидер по броју истовремено откривених циљева – чак 1.500. Међутим, једино што толики број ознака на радарском екрану може донети посади која располаже са свега 24 противваздушне ракете јесте осећај очаја.“
Центар за анализу светске трговине оружјем
Неизвесност је нова извесност
У целини гледано, руска стратегија могла би се описати формулом: „активна припрема за најгори сценарио, уз умерену наду у најбољи“.
Политичари, војни команданти и представници одбрамбене индустрије свесни су да Специјална војна операција може потрајати још дуго времена, док противници настоје да искористе сваку слабост коју Русија покаже. Због тога се нове кризе сматрају готово неизбежним.
Последњих година показало се да су руска војска и економија способне за изузетну отпорност, али то само по себи можда неће бити довољно да обезбеди успех.
Истовремено, аналитичари верују да је могуће доћи до мирног решења свих спорова. Ипак, по њиховом мишљењу, то вероватно неће бити резултат добре воље политичара, већ пре свега демонстрације снаге и спремности да се одговори на сваку претњу.
Тако се главна порука Руских војних годишњака може свести на уверење да се стабилност не обезбеђује надом, већ способношћу да се на сваку кризу одговори одлучно и без одлагања.
