Деценије радарских снимања и других геофизичких истраживања постепено су откривале тајанствени свет закопан испод леда, а научници су сада прикупили доказе о скривеној структури изузетних размера.
На крајњем југу Земље копно је прекривено леденим покривачем који на појединим местима достиже дебљину од неколико хиљада метара.
Све што се налази испод њега скривено је милионима година – древни пејзаж високих планина и дубоких понора изгубљен испод смрзнутог белог океана, наводи се у научном раду објављеном у часопису „Nature Geoscience“.
Деценије радарских снимања и других геофизичких истраживања постепено су откривале тајанствени свет закопан испод леда, а научници су сада прикупили доказе о скривеној структури изузетних размера.
Тим који предводи геофизичар Еђидио Армадило са Универзитета у Ђенови идентификовао је испод Источног Антарктика огромну лепезасту провинцију састављену од приближно 30 међусобно повезаних басена.
Структура се шири према обали, као да је неко један угао Антарктика повукао ка споља око централне тачке смештене у унутрашњости континента.
Истраживачи су јој дали назив East Antarctic Fan-Shaped Basin Province (EAFBP), односно Лепезаста провинција басена Источног Антарктика. Сматрају да је настала пре распада суперконтинента Гондване и да је створила зону слабости која је касније можда усмеравала раздвајање Антарктика и Аустралије.
Лед се стално креће
Према њиховој процени, та структура и данас може да утиче на обликовање континента.
„Пошто се ови басени налазе испод приближно половине леденог покривача Источног Антарктика, вероватно снажно утичу на кретање леда и развој рељефа, што их чини кључним за глацијалне и хидролошке процесе на Антарктику“, наводе аутори рада.
Питање облика тла испод Антарктика није само академски проблем.
Лед није статичан, већ се непрестано креће, а његов смер и брзина зависе од конфигурације стена испод њега. Што је прецизније познат облик подлоге, то је лакше предвидети како ће се ледени покривач понашати у будућности.
Други важан разлог јесте чињеница да Антарктик представља велики део геолошке историје Земље.
Континент обухвата око 10 одсто укупне копнене површине планете, а бројна питања везана за Гондвану, распад континената, настанак планинских ланаца и развој Земљине коре остају без одговора управо зато што је већи део Антарктика скривен испод леда.
Занимљиво је да истраживачи нису кренули у потрагу за огромном лепезастом геолошком структуром. Њихов циљ био је да реконструишу како би Источни Антарктик изгледао без леденог покривача, што није исто што и приказ који дају радарска снимања испод леда.
Необичан образац
Процењује се да Антарктик прекрива око 27 милиона кубних километара леда. Та огромна маса притиска подлогу ка доле. Када би лед нестао, копно би се постепено подигло, на неким местима и за око један километар.
Научници су зато комбиновали моделе таквог „одскока“ терена са радарским, гравитационим, сеизмичким и магнетним подацима како би проучили скривени пејзаж.
Током анализе приметили су необичан образац… Многи велики басени испод леда имали су сличну геометрију. Нису били распоређени насумично, већ су се ширили из заједничке централне тачке у близини Јужног пола. Истраживачи тај распоред описују као „кохерентан радијални узорак на нивоу континента“.
Облик структуре подсећа на тектоничку појаву познату као сфенохазам, појам уведен још 1955. године за троугласти расцеп океанске коре који раздваја два велика стабилна дела континенталне коре и настаје њиховим међусобним закретањем.
Откриће нуди бројне одговоре
Истраживачи су разматрали више могућих процеса који су могли да обликују EAFBP. Велики басени могу настати деловањем ранијих геолошких структура, раседима коре, ледничком ерозијом или растезањем Земљине коре.
Међутим, распоред антарктичких басена, заједно са подацима о дебљини коре и топографији, најбоље одговара процесу познатом као ротациона екстензија. У том случају кора се шири од централне тачке попут ручне лепезе која се отвара.
То постаје посебно видљиво на мапама, где се гребени пружају ка споља попут ребара лепезе, отварајући се дуж обале дуге око 2.000 километара.
Ако је ово тумачење тачно, структура би могла да чува трагове тектоничких процеса који су претходили распаду Гондване, али и да пружи нове увиде у касније одвајање Антарктика од Аустралије.
Могла би да помогне и у објашњавању других антарктичких геолошких обележја.
Научници претпостављају да је отварање те огромне лепезасте структуре повећало издизање тла у тим областима, што је допринело настанку планинских ланаца који данас представљају нека од најистакнутијих скривених обележја Антарктика.
Ипак, истраживачи упозоравају да њихово објашњење није коначно. Тешко је прецизно одредити када је процес започео, а могуће је и да данашња структура представља резултат више фаза растезања коре које су се међусобно преклапале.
Будућа истраживања требало би да дају прецизније одговоре.
Антарктик и даље остаје једно од најтеже доступних подручја за научна истраживања.
Међутим, корак по корак, научници откривају његове тајне и притом отварају прозор у давно изгубљени свет Земљине прошлости.
