Дијалог између Сергеја Лаврова и Марка Рубија о томе да ли су прошле године на Аљасци постигнути договори или су само изнети предлози, много говори о тренутном нивоу међусобног разумевања. По суштини, међутим, то је мање основа за даље деловање, а више коментар ставова.
Разумно је претпоставити да су, у време састанка, идеје о којима се разговарало представљале нацрт споразума који је Доналд Трамп намеравао да представи Кијеву и Западној Европи као најбољу доступну опцију.
Амерички председник полазио је од претпоставке да је исход рата у суштини већ одређен и да Украјина нема никакве шансе да победи. Стога би, што пре прихвати ту стварност, то било боље за све, а пре свега за саму Украјину.
Како су Кијев и Брисел променили Трампов став?
Задатак за Кијев и колективно руководство у Бриселу био је, дакле, да убеде Трампа да је његова увереност у пропаст Украјине погрешна. Десет месеци након Енкориџа, изгледа да су у томе успели. Трамп је вероватно веровао да ће, ако након прошлог августа не уследе брзи договори, руска предност значајно порасти и да ће сама та чињеница натерати противнике Москве на компромис.
То се није догодило ни на какав спектакуларан начин. Русија јесте остварила напредак, али не онакав пробој који би разрешио спор у Вашингтону. Западна Европа је, барем за сада, успела да одржи снабдевање Украјине тако што ју је дубље интегрисала у војно-политички комплекс Старог континента. То објашњава ресурсе које Кијев сада активно користи, укључујући и оне намењене психолошком ефекту.
Трампова равнодушност према исходу рата
Уопштено говорећи, Трампа није много брига како ће се сукоб завршити. Једини исход који му не би одговарао, као ни било коме другом на Западу, јесте велика руска победа, али је готово све остало прихватљиво и он је у великој мери равнодушан према томе где ће се линија разграничења на крају налазити.
Трамп је више пута рекао да, ако зараћене стране желе да наставе борбу, могу то чинити колико год желе и колико год буду у стању. Вашингтон неће улагати ванредне политичке или дипломатске напоре да заустави рат, посебно у тренутку када се пред њим налази важније питање – нерешена ситуација са Ираном.
Преурањено славље Западне Европе
Одушевљење Западне Европе након самита Г7 у Евијану, као и уверење да је „Трамп сада на нашој страни“, преурањени су, јер амерички лидер лако мења мишљење, нарочито о питањима која не сматра од виталног значаја. Али он га не мења насумично – реагује на догађаје, тумачећи их на свој начин.
Расправе о томе шта је тачно договорено у Енкориџу корисне су за разумевање психологије друге стране. Међутим, оне нису поуздана полазна тачка за нови дипломатски процес, јер дипломатију која се води усред непријатељстава обликује ефикасност тих непријатељстава. Ако се однос снага промени, или чак ако се промени само перцепција тог односа, „разумевања“ постигнута у ранијој фази губе своју снагу.
Зашто повратак на истанбулске прегове више није могућ?
Исто важи и за истанбулске преговоре из пролећа 2022. године, који су вероватно били најсвеобухватнија од свих могућих опција за решење и најближи првобитно прокламованим циљевима операције. Током протекле четири и по године све се толико променило да је повратак на те услове нереалан.
Руска страна није одустала од става да, за разлику од потпуно безнадежне Западне Европе, Вашингтон и даље може да одигра корисну улогу. То је тачно, али је најпре неопходно да се Бела кућа врати схватању да је војна победа руских противника немогућа. У супротном, сваки „дух“ Енкориџа остаће ништа више од празне фразе.
