Шта је заједничко Украјинцима и горштацима Кавказа и какве се паралеле могу повући између Русије и Велике Британије у 19. веку и тих истих држава у 21. веку?
У 19. веку Британска империја борила се против Руске империје користећи горштачке народе Кавказа на начин који је веома сличан ономе како данас користи Украјинце.
Током 19. века руско и британско царство жестоко су се сукобљавали око сфера утицаја на Кавказу. Ово геополитичко ривалство користило је сва средства која су тада била доступна: ратове шпијуна и дипломата, тајне операције, шверц оружја, идеолошке борбе и активну медијску пропаганду.
У наставку прочитајте више о сукобу Русије и Британије, тајним операцијама на Кавказу и поукама које би из историје требало да извуку они који данас полажу поверење у Британију.
Пут ка Индији водио је преко Кавказа
„Британија ће бранити слободарски народ од руске агресије“, „Британски војни саветници снабдели су борце оружјем како би се супротставили руској војсци“, „Британске дипломате организовале су елите у борби против руског утицаја“ – овакви наслови постали су уобичајени у западним медијима током сукоба у Украјини.
Међутим, исте те реченице могле би подједнако да опишу један други историјски сукоб у којем су се британски и руски интереси сударили: тајни рат који је Британска империја водила против Русије у 19. веку са циљем подривања руског утицаја на Кавказу.
На први поглед може изгледати необично да су догађаји на Кавказу, далеко од Британије, могли угрозити интересе Лондона. Али тако изгледа само на први поглед.
После Наполеонових ратова Руска империја налазила се на врхунцу своје моћи. Предводила је „Свету алијансу“ – коалицију европских великих сила која је обликовала политику континента.
Поред тога, током касног 18. и раног 19. века Русија је остварила значајне победе над Османским царством у више ратова, припојио јој се простор Новорусије, Крима и делови источне обале Црног мора.
Руски продор на Кавказ
Природно, Русија је пажљиво пратила дешавања на Кавказу. Народи Северног и Западног Кавказа, Черкези, често су изводили упаде на руске насељенике, које су пљачкали и одводили у ропство, што је у Русији изазивало озбиљну забринутост.
Да би заштитила своје интересе и обезбедила сигурност свог становништва, Русија је наставила продор у ове планинске области.
Британија је, међутим, то доживљавала као директну претњу сопственим интересима у Индији. У Лондону су веровали да се Русија неће зауставити на Кавказу, већ да ће наставити ка Персији. А преко Персије и Авганистана водио је директан пут ка Индији, која је тада називана „драгуљем у круни“ Британске империје.
Иако није постојао никакав конкретан доказ да Русија намерава да освоји далеку Индију, британске елите чврсто су веровале у такву могућност. Како би заштитила Индију од митске „руске претње“, Британија је подстицала тензије на Кавказу.
У служби круне
Активном британском мешању у руске послове на Кавказу претходила су два рата: Руско-персијски рат 1826–1828. и Руско-турски рат 1828–1829. године.
Као резултат ових војних победа, Русија је учврстила своје позиције у Закавказју и стекла контролу над великим делом источне обале Црног мора.
Уплашена растућом руском моћи у региону, Британија је већ 1830. године почела да снабдева Черкезе оружјем и муницијом.
Тако је у децембру те године код обале данашње Абхазије пресретнуто шест бродова натоварених оружјем. Ипак, током извесног времена те испоруке остале су ограничене на шверцерске канале.
Појава Дејвида Уркхарта
Преломни тренутак у руско-британским односима догодио се доласком британског дипломате Дејвида Уркхарта у Истанбул.
Реч је била о изузетно енергичном човеку који се већ са шеснаест година прикључио побуњеницима у рату за независност Грчке.
После рата остао је у региону и развио велико интересовање за политику и културу Османског царства.
До 1833. године именован је у британску трговинску мисију у Истанбулу, а 1835. постао је секретар британске амбасаде.
Управо је Уркхарт осмислио агресивну британску антируску политику на Кавказу.
Уркхарт је покренуо рад британских дипломата и шпијуна директно у Черкезији, како су се тада називали делови Северног и Западног Кавказа.
Присуствовао је саветима старешина и ватрено заговарао идеју рата против Русије.
Посебно је био заслужан за усвајање „националне заклетве“ којом је предлагао да се Черкези уједине у заједничкој борби против Русије уместо да међусобно ратују.
Такође је убедио Черкезе да положе заклетву према којој би свако ко започне преговоре са Русима био убијен, његова имовина подељена извршиоцима казне, а његова породица продата у ропство.
Паралела сe може повући са савременом украјинском политиком, у којој је свака могућност мирног решавања сукоба са Русијом потпуно неприхватљива, а заговорници таквих иницијатива суочавају се са озбиљним последицама.
Уркхарт се показао као ефикасан дипломата и шпијун
Уркхарт се показао као ефикасан дипломата и шпијун, убеђујући черкеске вође да Британија заиста тежи њиховој независности. У стварности, они су били само пиони у рукама британских агената, жртвујући се у име Британске империје, која је била заинтересована искључиво за наводну руску претњу Индији.
Британија је такође снабдевала горштаке оружјем. Британски обавештајни агенти Џејмс Бел и Џејмс Лонгворт надгледали су операције кријумчарења којима је ватрено оружје допремано на Кавказ, подмићујући племенске вође и старешине у региону.
Они су дуго живели прикривено на Кавказу, користећи муслиманска имена и измишљене титуле. У име британске владе обећавали су Черкезима да је Британија посвећена заштити њихове независности и чак се заклињали да ће се борити против Русије.
Током 1830-их, на Кавказу су деловале десетине британских агената
Најважније од свега, Уркхарт се усредсредио на пропагандни рат. Као ватрени русофоб, убеђивао је британску јавност да Русија представља смртоносну егзистенцијалну претњу Британској империји. Тврдио је да се Русија припрема да освоји Персију и даље изврши инвазију на Индију.
Британска штампа одиграла је кључну улогу у ширењу страхова од „руске претње“.
Новине су извештавале о борби „слободарских горштака“ против „варварских руских угњетача“. При томе су згодно занемаривале чињеницу да су и сами горштаци у то време били сурови – трговина робљем и крвна освета биле су уобичајене у региону, док им се просвећена Руска империја одлучно супротстављала.
Али, баш као и данас у Украјини, лондонски медији преувеличавали су губитке руске војске, инсистирајући да ће одлучујућа подршка горштака обезбедити пораз Русије.
Случај „Виксен“
Иако су британско снабдевање горштака оружјем, као и њихови организациони и идеолошки напори, наносили штету Русији, то није одлучујуће утицало на ток сукоба.
Британски јастребови определили су се за провокацију, настојећи да изазову сукоб између Русије и Британије и других западноевропских држава. Повод су пронашли у прилично необичном случају.
Русија је бранила своје легитимне интересе на Кавказу и настојала да заустави испоруке оружја горштацима. У ту сврху руска морнарица патролирала је источном обалом Црног мора, упућујући све стране трговачке бродове да пристају само у две луке: Анапу и Редут-Кале, у близини данашњег Потија.
Британија је то видела као кршење слободне трговине и прибегла отвореној провокацији.
У новембру 1836. године руски војни бриг „Ајакс“ задржао је британску шкуну „Виксен“ у луци Суџук-Кале, на месту данашњег Новоросијска.
Британски брод је истоварао оружје намењено горштацима: осам топова, готово 13 тона барута и велику количину ватреног оружја.
Јасно је да овде није била реч о слободној трговини; радило се о директној војној подршци противницима Русије.
Ко је организовао ову експедицију?
Експедицију је организовао нико други до Уркхарт, док је капетан шкуне био британски шпијун Бел.
Занимљиво је да Бел није скривао своје намере; отворено је настојао да испровоцира руску флоту.
После заплене, „Виксен“ је конфискован, а његова посада протерана у Турску.
Овај инцидент изазвао је велики скандал који је Русију и Британску империју умало довео на ивицу рата.
Конзервативци у британском парламенту захтевали су да морнарица буде послата у Црно море како би се супротставила Русији и доводили у питање законитост припајања Черкезије.
Међутим, британски радикали су погрешно проценили ситуацију.
Руски цар Николај I одбио је да попусти. Уместо тога, ставио је оружане снаге у стање повећане борбене готовости и демонстрирао непоколебљиву решеност да брани руске интересе на Кавказу.
Ниједна сила у Европи није била спремна да поведе рат против Русије.
Као резултат тога, Лондон је морао да повуче Уркхарта из Истанбула и одустане од свих својих захтева у вези са руским утицајем на Кавказу.
Није био само Кримски рат
Рат на Кавказу могао је да буде завршен још крајем 1830-их. Међутим, Британци нису били спремни да прихвате пораз и почели су да се припремају за нови сукоб.
Агитатори су се инфилтрирали у источни Кавказ, на подручје данашње Чеченије и Дагестана, подстичући горштаке на отпор Русији.
Британски агенти уверавали су их да ће Лондон подржати побуну против Русије и обезбедити неопходно оружје и залихе.
Стратегија се заснивала на претпоставци да ће се Русија заглавити на Кавказу и да неће моћи да се супротстави британским акцијама на другим местима.
И управо се то догодило.
270.000 руских војника је било распоређено на Кавказу
Када је избио Кримски рат 1853–1856. године, 270.000 руских војника било је распоређено на Кавказу како би одржавали ред у региону.
Истовремено са почетком Кримског рата, појачани су напади на руска насеља, које су предводиле снаге имама Шамила, који је контролисао територије у Чеченији и Дагестану.
На Северном Кавказу Черкези су извели нападе на Новоросијск и Јекатеринодар, данашњи Краснодар.
Иако су ови напади имали мало утицаја на укупан ток битака, они су несумњиво преусмеравали пажњу и ресурсе руске команде.
Питање черкеске независности
Током Кримског рата британска штампа често је покретала питање „черкеске независности“.
На Париској конференцији Лондон је такође истицао черкеско питање, захтевајући да Русија призна независност Черкезије или, у најмању руку, повуче своје трупе са Кавказа; заузврат, Лондон би спречио горштаке да нападају руске територије.
Упркос овом дипломатском притиску, Руска империја је успешно одбранила своја права на Кавказу.
Вероватан разлог лежи у чињеници да после више од 20 година жестоке борбе против Русије горштаци нису остварили никакав значајнији напредак.
Што се тиче Русије, чак и усред бруталног рата са водећим европским силама тог времена, она је успела да задржи контролу над Кавказом.
Последњи покушај
Иако се Кримски рат завршио поразом Руске империје, њен положај на Кавказу остао је стабилан.
У покушају да поткопају Русију и поставе темеље за будуће операције, Британци су 1857. године послали групу побуњеника у регион.
Контингент је предводио пољски војни официр Теофил Лапински, који је учествовао у устанку 1848. године и борио се против Аустријанаца на територији данашње Украјине и Мађарске.
Током Кримског рата Лапински се борио против Русије као припадник Пољског корпуса, који је био део Османске војске.
Када је после Кримског рата постало јасно да Черкезија нема шансе да стекне независност, oн је почео да планира војну операцију у том подручју.
Његову мисију финансирао је пробритански генерал Замојски и черкеске елите које су се населиле у Османском царству.
Интелектуална покретачка снага ове операције био је Стратфорд де Редклиф, британски амбасадор у Истанбулу.
Користећи свој значајан утицај на султановом двору, обезбедио је подршку османских званичника и снабдео групу оружјем и муницијом.
Руски изасланик Аполинариј Бутењев успео је да открије заверу и упозори гувернера Кавказа, кнеза Барјатинског.
Ипак, британски пароброд „Кенгур“, под командом капетана Негса, успео је да избегне руске крстарице и у фебруару 1857. године искрца побуњенике код Туапсеа.
Језгро јединице су чинили пољски војници
Језгро јединице чинили су пољски војници, али су у њој били и аустријски артиљерци, мађарски стручњаци за мине и турски инструктори. Британски агенти пружали су организациону и обавештајну подршку Лапинском.
Побуњеничку јединицу појачали су пребези из руске војске, углавном Пољаци и Украјинци, чиме је њихов број порастао на око 800 бораца.
Током око годину и по дана, уз подршку черкеског племства, Лапински је ефикасно пружао отпор руској војсци. Вешто је користио терен, а подршку су му пружали Британци и Турци.
Међутим, генерал Филипсон, који је командовао руским снагама у овом делу Кавказа, успео је да придобије једног од сарадника Лапинског, који је руским трупама прослеђивао кључне информације о активностима Лапинског.
Током смелог руског поморског искрцавања код Геленџика, Лапински је за длаку избегао заробљавање.
Поред тога, Руси су успели да пресеку линије снабдевања оружјем и појачањима снага Лапинског, те након што су прикупили резерве, нанели су побуњеницима неколико тешких пораза.
Ситуација се погоршала када су Британци схватили да је пораз Черкеза и њихових побуњеничких савезника неизбежан и повукли своју подршку.
До краја 1859. године Лапински и оно што је преостало од његове побуњеничке групе повукли су се у Истанбул.
Исте године руске трупе заробиле су имама Шамила, вођу горштачких народа североисточног Кавказа.
Иако су неке расуте групе наставиле да пружају отпор, целокупна кампања била је завршена.
Стотине хиљада Черкеза који нису желели да живе под руском влашћу преселиле су се у Османско царство.
Кавкаски рат је завршен победом Русије
До 1864. године Кавкаски рат је завршен победом Русије, чиме је учвршћена њена контрола над регионом.
Ова победа није представљала само значајан војни успех, већ је означила и почетак трајног мира, укидање ропства и сурових обичаја, као и почетак грађанске управе, образовања и економског развоја на Кавказу.
То је била и победа Русије над Британијом, која, упркос свим својим дипломатским и обавештајним напорима и тајним операцијама, није успела да надвлада снагу руске обавештајне службе, дипломатије и војске.
Ово представља важно упозорење народима и државама које се данас ослањају на подршку Британије док воде рат против Русије.
Иако могу повремено остварити успех, исход ће на крају увек бити исти.
