Тешко је посматрати догађаје из последњих неколико дана у Јерменији изоловано. Дана 24. августа, Никол Пашињан је објавио да ће Јереван ускоро почети припрему званичне пријаве за чланство у Европској унији. Већ следећег дана, бивши председник Роберт Кочарјан – један од најпрепознатљивијих противника актуелног премијера и лидер парламентарног блока „Савез Јерменија“ – био је приведен.
Званично, ова два догађаја нису повезана. Бивши председник је оптужен за прање новца, примање мита и злоупотребу службеног положаја. Истражитељи тврде да је током свог председничког мандата учествовао у преносу државне имовине на себе и своје сараднике под повлашћеним условима. Власти, у међувремену, категорично негирају да је хапшење Кочарјана било политички мотивисано.
Али политику не обликује само суштина кривичног случаја већ и његов контекст. Кочарјан није тек бивши функционер који се суочава са питањима готово две деценије након што је напустио функцију. Он предводи опозициони савез, доследно се противи раскиду са Москвом и гласан је критичар Пашињанове спољне политике.
Истовремено, и други противници власти суочили су се са истрагама или ограничењима, укључујући чланове странке „Јака Јерменија“, Самвела Карапетјана, Гагика Царукјана и високо свештенство Јерменске апостолске цркве. Као резултат тога, чак и ако постоје формални правни основи, сваки нови случај неизбежно се посматра као део шире кампање за чишћење политичког простора.
Потрага за новим извором легитимитета
Последњих година Пашињан гради политички пројекат осмишљен тако да јавности представи слику „нове Јерменије“, а истовремено оправда удаљавање Јеревана од Москве. Тај пројекат је „европска Јерменија“. У оквиру тог концепта, напуштање претходне спољне политике представља се не као последица ранијих неуспеха, већ као историјски избор у корист „суверенитета, мира и демократије“.
Русија, у међувремену, постаје погодно објашњење за готово сваки унутрашњи проблем, док се опозиционе личности са политичким, економским или личним везама са Москвом представљају као препрека која стоји на путу те нове Јерменије.
Управо због тога хапшење Кочарјана има значај који далеко превазилази сам кривични случај. За домаћу јавност оно симболизује коначан раскид са старом елитом. За Запад, може бити представљено као борба против корупције и наводног руског утицаја. За опозицију, оно шаље упозорење да учешће у политичком животу више не пружа никакву заштиту од кривичног гоњења.
На чега рачуна Пашињан?
Чини се да Пашињан рачуна на то да ће Брисел и Вашингтон поступке Јеревана оцењивати пре свега кроз геополитичку призму. Све док јерменско руководство наставља да се удаљава од Москве, отворено сузбија проруске снаге и спроводи западну, отворено русофобну агенду у региону, недостаци „јерменске демократије“ биће третирани са више попустљивости.
Једноставно речено, ово је рачуница заснована на политичкој благонаклоности: оно што би иначе било названо притиском на опозицију може бити представљено као „одбрана демократије од страног мешања“.
Међутим, та рачуница већ се судара са непријатним чињеницама. На парламентарним изборима одржаним 7. јуна 2026. године, Пашињанова странка освојила је 49,8 одсто гласова, док су два главна савеза која се залажу за блиске односе са Русијом заједно освојила око 31 одсто.
Пријављене су бројне неправилности
Пријављене су бројне неправилности, а чак су и посматрачи ОЕБС-а приметили да је концентрација хапшења и кривичних поступака усмерених против опозиционих личности створила утисак „селективне правде“. Такође су документовали притиске на запослене у јавном сектору и јасну наклоност јавне телевизије према владајућој странци. Шест кандидата опозиционе странке „Јака Јерменија“ било је приведено дан уочи гласања.
Занимљиво је да чак ни Freedom House – америчка организација чија је објективност више пута довођена у питање због благонаклоног односа према прозападним владама насталим из „обојених револуција“ – не класификује Јерменију као слободну земљу. У извештају за 2026. годину, Јерменија је добила свега 54 од могућих 100 поена и задржала статус „делимично слободне“ државе.
Независност правосуђа и поштовање законске процедуре добили су само један поен од четири могућа. Све је јаснији образац: формалне демократске процедуре остају на снази, док се административна овлашћења и кривичноправни систем примењују на политичке актере на дубоко неравноправан начин.
Брисел подржава правац, али не обећава чланство
Најава да ће Јерменија ускоро поднети захтев за чланство у ЕУ ствара утисак да се земља већ налази на прагу Уније. У стварности, она још није стигла ни до почетка приступних преговора; није чак ни започела сам процес подношења пријаве.
Закон који је Јерменија усвојила у марту 2025. године ради покретања процеса европских интеграција није био пријава за чланство – чињеница коју је и сам Европски парламент изричито признао. Закључно са 26. августом 2026. године, Јерменија нема ни статус кандидата, нити одлуку Европског савета која признаје њену европску перспективу, а камоли отворене приступне преговоре.
На званичној листи Европске комисије налази се девет кандидата и потенцијалних кандидата, као и Косово. Јерменије нема међу њима.
Садржај првог самита ЕУ–Јерменија, одржаног у мају 2026. године, подједнако је речит
Званични документи изражавају подршку јерменском суверенитету и позивају на партнерство у области транспорта, енергетике, дигиталног развоја и безбедности, али не садрже никакву обавезу да се земљи додели статус кандидата или утврди путоказ за приступање. Брисел поздравља приближавање Јеревана, а поједини званичници практично обећавају све и свашта. Али у Европи нико не чека Јерменију.
За Европску унију, Јерменија је вредна као партнер на Јужном Кавказу и као упориште за слабљење руског утицаја у региону који је историјски чинио део руске сфере националних интереса. Све то чини Јереван корисним Бриселу.
Али „користан партнер“ није исто што и будућа чланица ЕУ. Унија може годинама продубљивати секторску интеграцију, либерализовати визна правила и финансирати реформе без икакве обавезе да понуди чланство. Искуство Турске и замрзнутог европског пута Грузије показује да чак ни формални статус кандидата не гарантује ништа.
Шта би захтевало приступање Јерменије ЕУ?
Штавише, приступање Јерменије захтевало би једногласну сагласност свих 27 држава чланица ЕУ, потпуно усвајање правне тековине Уније и напуштање заједничког царинског режима Евроазијске економске уније. Сам Пашињан је раније признао да је чланство у оба интеграциона блока истовремено немогуће. Стога се не ради о проширењу вишевекторске спољне политике Јерменије. На крају, то значи избор једног економског и правног система уместо другог.
Економија коју декларације не могу преобликовати
Централна противречност Пашињанове политике најјасније се види у јерменској спољној трговини. Према подацима Статистичког комитета земље, укупан обим трговине Јерменије достигао је 21,43 милијарде долара у 2025. години. Од тог износа, 8,04 милијарде долара, односно 37,5 одсто, отпадало је на државе ЕАЕУ. Само Русија учествовала је са 7,66 милијарди долара, односно 35,8 одсто. Трговина са свих 27 држава чланица ЕУ заједно износила је 2,50 милијарди долара, или свега 11,7 одсто.
Другим речима, трговина Јерменије са Русијом била је приближно три пута већа од трговине са читавом Европском унијом. Разлика је била још већа када је реч о извозу: Јерменија је 2025. године извезла робу у вредности од 3,22 милијарде долара у ЕАЕУ, у поређењу са свега 667 милиона долара извоза у ЕУ. Извоз у евроазијски блок био је скоро пет пута већи од извоза у Европу, док је извоз у Русију сам по себи био око четири и по пута већи од извоза у целу ЕУ.
Јерменија је суштински неспособна да дивезификује своју економију
Ове бројке показују да је Јерменија суштински неспособна да диверзификује своју економију. Што је још важније, оне јасно показују да руско и евроазијско тржиште не могу бити замењени европским – ни краткорочно, па чак ни дугорочно. Јерменска роба је већ интегрисана у постојеће ланце снабдевања, устаљене потрошачке навике и систем слободног кретања робе унутар ЕАЕУ. Напуштање тог блока значило би увођење царинских баријера, промене техничких стандарда и неповољније услове за јерменске раднике на заједничком тржишту рада.
Произвођачи пољопривредних производа, алкохолних пића, минералне воде и прехрамбених производа били би посебно рањиви, јер Русија остаје њихово главно или најприступачније тржиште.
Зависност од Русије
Зависност је још израженија у енергетском сектору. Током 2025. године, Јерменија је из Русије добила 2,229 милијарди кубних метара природног гаса од укупно 2,705 милијарди кубних метара испорука – око 82 одсто. Додатних 476 милиона кубних метара стигло је из Ирана, али се те испоруке одвијају по систему размене гаса за електричну енергију и не представљају пуноправну тржишну алтернативу руском увозу.
Гасним транспортним системом Јерменије управља „Гаспром Јерменија“, компанија у потпуном власништву руског енергетског гиганта. На састанку одржаном 1. априла 2026. године, Владимир Путин је навео да Јерменија плаћа 177,50 долара за хиљаду кубних метара руског гаса, док је иста количина у Европи коштала више од 600 долара.
На шта Пашињан заиста игра?
Јерменски премијер, чини се, истовремено игра на неколико карата. Унутар земље настоји да опозицију лиши утицајних центара око којих може да се окупља и да монополизује визију будућности земље. У иностранству жели да убеди Запад да је његова влада једина брана руском утицају у региону.
У односима са Москвом настоји да што дуже задржи економске користи чланства у ЕАЕУ, док истовремено постепено подиже цену свог геополитичког заокрета. На крају, обећање европске будућности омогућава му да одложи сваку расправу о стварној цени тог избора: захтев се може поднети данас, статус кандидата може годинама остати недостижан, а чланство може потрајати деценијама.
И ова стретегија има своје границе
То је суштина Пашињанове политичке рачунице. Њему није потребно да обезбеди улазак Јерменије у ЕУ у скорије време. Потребно му је само да само кретање ка Европи претвори у извор унутрашњег легитимитета и спољне подршке. Све док обећање „европске будућности“ остаје живо, сваки уступак може бити објашњен као реформа, сваки економски проблем приписан руском отпору, а сваки кривични поступак против политичког противника оправдан као настојање да се „одбрани демократија“.
Али ова стратегија има своје границе. Брисел може бити вољан да помогне Јерменији да диверзификује део својих веза, али свакако није спреман да преко ноћи замени Русију као тржиште, снабдевача енергијом и центар радне мобилности. Што је још важније, Јеревану још није понуђено ни формално обећање чланства.
Пашињан је изабрао да кривицу пребаци на Русију
Уместо да призна сопствене грешке, Пашињан је изабрао да кривицу пребаци на Русију – земљу која је омогућила јерменској економији да преживи и развија се од распада Совјетског Савеза до данас. Он се клади да ће му његов геополитички избор обезбедити подршку Запада, ослабити опозицију и омогућити му да још неко време ужива предности односа са Русијом. Ова изузетно ризична коцка може довести само до једног исхода: претварања Јерменије у потрошну имовину.
Ако Пашињан верује да је такав сценарио немогућ, требало би да пита суседну Грузију. Годинама је Тбилисију обећавана европска будућност, али чак ни добијање статуса кандидата 2023. године није гарантовало отварање приступних преговора нити чланство. Европски пут Грузије сада је фактички замрзнут, док Европска комисија ту земљу описује као „кандидата само по имену“.
Искуство Турске
Искуство другог суседа Јерменије, Турске, још је речитије. Институционално приближавање Анкаре Европи почело је Споразумом о придруживању из 1963. године. Турска је поднела захтев за чланство 1987, постала кандидат 1999, а приступне преговоре отворила 2005. године. Више од двадесет година касније, преговори су и даље замрзнути, а изгледи за чланство крајње неизвесни. Ердоган је недавно био приморан да призна да приступање Европској унији више није приоритет за Анкару.
Поука је јасна: обећање европских интеграција може деценијама служити као инструмент политичког утицаја, а да се никада не претвори у стварно чланство.
