Аријанство представља једну од највећих и најкомплекснијих христолошких јереси у историји Цркве, која је у четвртом веку озбиљно угрозила јединство и саме темеље хришћанске вере. Настало је у Александрији кроз учење тамошњег свештеника Арија, човека познатог по вештом беседништву и строгој аскези, који је претходно образовање стекао у чувеној Антиохијској богословској школи.
Суштина аријанског учења
Основа Аријевог учења односила се на субординацију унутар Свете Тројице. Он је тврдио да Господ Исус Христос није вечни Бог, нити да је једносуштан са Богом Оцем. Према Аријевом схватању, Син Божији је само прво, најсавршеније и најузвишеније Божије створење преко кога је касније све остало створено. Арије је заступао став да је постојало време када Син није постојао, чиме је оспорио Његово вечно божанство. По његовом мишљењу, признати да је Син једносуштан са Оцем значило би уводити дељивост и сложеност у божанску природу.
Овакав став брзо је изазвао оштре сукобе у Александрији. Свети архиепископ Александар осудио је Арија на локалном сабору, али се учење већ проширило ван граница Египта, захваљујући подршци утицајних епископа попут Јевсевија Никомидијског и Јевсевија Кесаријског. Сукоб је попримио толике размере да је претио да подели читаво Царство.
Сазивање Првог васељенског сабора у Никеји
Увидевши опасност од дубоког црквеног и државног раскола, цар Константин Велики је 325. године сазвао Први васељенски сабор у Никеји. Сабор је окупио око 318 епископа и богослова из свих крајева тадашњег хришћанског света. Између осталих, у одбрани православног учења посебно се истакао млади ђакон Атанасије (касније Свети Атанасије Велики), који је пружио снажне богословске аргументе против Аријевих теза.
Саборски оци су темељно испитали Аријево учење и одбацили га као супротно предању Цркве. За заштиту православне вере формулисан је Никејски Символ вере, у који је унет кључни богословски термин једносуштан (ομοούσιος). Овим појмом недвосмислено је дефинисано да је Син рођен од Оца, а не створен, те да поседује потпуно исту божанску суштину и вечност као и Бог Отац. Арије и његови најближи истомишљеници су анатемисани и прогнани.
Борба након Сабора и коначни тријумф
Иако је Никејски сабор донео јасну догматску дефиницију, аријанска криза тиме није била тренутно окончана. У деценијама које су уследиле, аријанци и разне полуаријанске струје (које су избегавале појам једносуштан или тврдиле да је Син само сличан Оцу) успеле су да придобију подршку појединих царева, укључујући Констанција II. Православни епископи, предвођени Атанасијем Великим, били су више пута прогањани и уклањани са својих катедри.
Касније су борбу за никејску веру преузели велики кападокијски оци – Свети Василије Велики, Свети Григорије Богослов и Свети Григорије Ниски. Коначни богословски и црквени пораз аријанства остварен је на Другом васељенском сабору у Цариграду 381. године, када је потврђен Никејски Символ вере, допуњен учењем о Светом Духу и чиме су све варијанте аријанске јереси дефинитивно осуђене.
