Срби су све до 1971. године били најбројнији народ у Босни и Херцеговини. Данас је демографска слика драстично другачија: у Сарајеву, некада једном од најважнијих српских градских центара, годишње умре око десет пута више Срба него што их се роди, док у некадашњим већински српским општинама Илијаш и Вогошћа, према подацима демографа Миодрага Пантовића, нема српских новорођенчади.
Ови подаци отварају много шире питање од саме статистике наталитета. Они говоре о последицама једног историјског процеса у којем су рат, принудно расељавање и изостанак масовног повратка променили демографску слику појединих делова Босне и Херцеговине.
Према Пантовићевим речима, ситуација у Сарајеву данас је толико неповољна да се у Мостару рађа више српске деце него у Сарајеву.
То је податак који најбоље показује колико се променила позиција Срба у градовима у којима су некада представљали значајан део становништва.
Сарајево као симбол губитка
Када се говори о Србима у БиХ, Сарајево заузима посебно место. Пантовић подсећа да је Сарајево до 1991. године било други највећи српски град у региону. Срби нису били већина у граду, али су, према његовим речима, имали изузетно снажну позицију у образовању и другим областима јавног живота.
Он посебно истиче да су већину високообразованих људи у Сарајеву 1991. године чинили Срби.
Због тога, сматра Пантовић, губитак Сарајева није био само губитак једног простора.
Био је то и губитак великог дела српске градске, образоване и интелектуалне елите.
„То нам је као народу задало велики ударац и ми се од тога нисмо још опоравили“, оцењује Пантовић.
Три деценије касније, демографски подаци показују размере тог губитка.
Према његовим наводима, у Сарајеву годишње умре десет пута више Срба него што их се роди. У Илијашу и Вогошћи, некада већински српским општинама, ситуација је још драстичнија – не рађа се ниједно српско дете.
То значи да проблем више није само у томе колико људи живи у овим срединама.
Питање је да ли постоји демографска база из које може да се обнови једна заједница.
Рат деведесетих и последице које трају
Према Пантовићевој анализи, кључ за разумевање данашње ситуације налази се у последицама рата деведесетих.
Он не пореди Други светски рат и рат деведесетих по броју жртава. Напротив, наглашава да је Други светски рат био далеко тежи по људским губицима.
Али када је реч о демографским последицама, Пантовић сматра да је рат деведесетих оставио посебно дубок траг.
Разлог је пре свега у томе што су људи били принуђени да напусте своје домове, а тај одлазак је за велики број њих постао трајан.
После Другог светског рата људи су се, подсећа он, враћали у своја спаљена и разрушена места, обнављали куће и поново градили живот. После рата деведесетих то се није догодило у истој мери.
Људи су отишли, а велики број њих се није вратио. Прошле су три деценије и управо се сада виде пуне демографске последице тог процеса.
Избеглиштво које је некада било питање преживљавања временом је постало трајно пресељење. Породице су нови живот изградиле у Србији, Републици Српској или другим земљама. Деца су одрасла ван места из којих су њихови родитељи потекли, а нове генерације све мање имају непосредну везу са тим крајевима.
Зато се ратна последица не види само у броју оних који су отишли.
Она се данас види у броју оних који се нису вратили, у броју њихове деце и у чињеници да се у неким срединама српска деца готово више не рађају.
Од ратног расељавања до празних кућа
Демографски процеси су спори, али њихове последице могу бити веома дубоке. Када једна породица напусти свој дом, то је пре свега људска трагедија.
Али када се та породица не врати, када њена деца одрасту негде другде и тамо заснују своје породице, последица постаје трајна промена становништва.
Управо то се догодило у бројним срединама у којима су Срби некада били бројнији.
Зато је данашња слика у Сарајеву тешко одвојива од догађаја деведесетих. Према Пантовићу, највећи проблем није само у томе што су људи тада отишли, већ што после рата није дошло до повратка који би могао да обнови живот тих заједница.
Рат је променио место становања читавих генерација, а време је ту промену претворило у нову демографску реалност.
Западна Босна на демографској ивици
Слична, а у неким случајевима и тежа ситуација постоји у западној Босни. Пантовић посебно издваја Дрвар, Босанско Грахово, Босански Петровац и Гламоч, општине које су после Дејтона припале Федерацији БиХ.
Реч је о простору који је, како каже, један од делова Европе који се најбрже празни.
Демографска слика Босанског Грахова посебно је алармантна. Пантовић наводи да се тамо током 2024. године није родило ниједно дете.
Тај податак сам по себи говори више од многих анализа.
Јер када једна општина прође целу годину без иједног рођења, питање више није само колико људи тренутно живи у њој. Поставља се питање ко ће у њој живети за двадесет година.
Зашто је повратак био тако тежак?
Пантовић указује да проблем ових крајева није почео деведесетих.
Ове општине су имале историју исељавања и пре последњег рата. После Другог светског рата део становништва исељавао се у друге крајеве, између осталог и у Војводину, у оквиру послератне колонизације.
Тако је део западне Босне у рат деведесетих ушао са већ ослабљеном демографском базом.
А онда је уследио нови удар.
Према Пантовићевим речима, 1995. година била је преломна за ове средине. Општине су пале, повратак је био отежан, а када је до њега коначно дошло, враћали су се углавном старији људи.
Млади су се у међувремену снашли на другим местима.
И ту се налази један од најважнијих разлога због којих повратак није могао да преокрене демографски тренд.
Није било довољно младих који би се вратили, засновали породице и створили нову генерацију.
Дрвар се још држи, али ни тамо нема разлога за оптимизам
Дрвар је, према Пантовићевој оцени, у нешто бољој позицији од суседних средина, али је и тамо ситуација тешка. Према званичним подацима које он наводи, у Дрвару се прошле године родило 20 деце.
У Босанском Петровцу годишње се роди тек десетак српске деце.
У Гламочу је, према Пантовићевим речима, прошле године ниједна српска породица није добила принову.
Када се такви подаци посматрају заједно, постаје јасно да се не ради о једном изолованом проблему.
Реч је о ширем процесу у којем се простор празни, становништво стари, а број младих породица опада.
Срби у БиХ и историја исељавања
Данашњу демографску слику није могуће разумети без историјске перспективе. Према Пантовићу, Срби су од 18. века до 1971. године, упркос огромном страдању током Другог светског рата, били најбројнији народ у БиХ.
Али број Срба који су живели ван БиХ постепено је растао.
Према подацима које он наводи, 1991. године око 30 одсто Срба из БиХ живело је ван њених граница. Само у Србији било их је око 300.000.
То је важно јер показује да демографско расељавање Срба није почело са последњим ратом.
Међутим, рат деведесетих је тај процес довео до размера које су трајно промениле демографску карту.
Оно што је раније било исељавање дела становништва, после рата је за велики број људи постало трајно одсуство из завичаја.
Питање које остаје: Ко ће се вратити?
Данас се о демографији често говори кроз број становника.
Међутим, код Срба у БиХ много важније питање може бити структура тог становништва.
Ако у једној средини живи велики број старијих људи, а готово да нема младих породица и деце, сама бројка становника не говори довољно о њеној будућности.
Зато су подаци о наталитету у Сарајеву, Дрвару, Босанском Петровцу, Гламочу и Босанском Грахову толико важни.
Они показују да последице рата нису остале у деведесетим годинама.
Оне се и данас виде у празним кућама, старим домаћинствима и све мањем броју новорођене деце.
БиХ као земља људи који су рођени у њој, а живе ван ње
Пантовић указује и на шири феномен. Према његовој оцени, БиХ је данас земља са огромним бројем људи који су у њој рођени, али живе ван њених граница.
Када је реч о Србима, он сматра да је могуће да чак половина људи рођених на простору БиХ данас живи ван земље.
Ако се та процена посматра заједно са подацима о наталитету, добија се слика дубоке демографске промене.
Јер није проблем само у томе што су људи отишли.
Проблем је што се њихов живот наставио негде другде, што су тамо одрасла њихова деца и што се тамо рађају њихови унуци.
Тако се једна ратна последица претвара у генерацијску последицу.
Демографија као последња последица рата
Тридесет година после рата, Срби у појединим деловима БиХ суочавају се са последицом која се не може решити само политичким одлукама.
Могу се обновити куће. Могу се изградити путеви. Могу се отворити институције.
Али најтеже је вратити време.
Породице које су деведесетих напустиле своје домове већ су изградиле нове животе. Њихова деца имају своје школе, послове и породице. За њих повратак у место из којег су потекли њихови родитељи више није исто што и повратак кући.
Управо зато је демографско питање Срба у БиХ толико сложено.
И управо зато су бројеви о рођенима и умрлима можда најсуровији показатељ онога што се догодило.
Сарајево, где се према Пантовићевим подацима рађа десет пута мање Срба него што их умире, и Босанско Грахово, где током целе 2024. године није рођено ниједно дете, представљају два различита лица истог проблема.
Једно је лице губитка великог градског центра.
Друго је лице пражњења читавог краја.
Између њих налази се прича о рату, расељавању, изостанку повратка и генерацијама које су свој живот наставиле далеко од места из којих су потекле.
Срби су вековима били један од најбројнијих народа Босне и Херцеговине. Данас се у појединим њеним деловима више не поставља питање колико ће Срба бити, већ да ли ће за неколико деценија бити довољно младих да српска заједница уопште настави да живи.
То је демографска последица рата која се не мери само бројем избеглих и расељених.
Она се мери бројем деце која су после свега требало да се роде – а нису.
