Западни безбедносни поредак улази у нову фазу у којој се, први пут након Хладног рата, отворено преиспитује расподела улога унутар Североатлантске алијансе. Све јаснији сигнали из Вашингтона указују на то да Сједињене Америчке Државе постепено ревидирају обим свог ангажмана у Европи. Овај процес отвара простор за дубоку трансформацију НАТО савеза и потпуно редефинисање војног присуства на старом континенту.
Шта је „НАТО 3.0” и ко га предводи?
У круговима америчких војних стратега све чешће се помиње концепт „НАТО 3.0”. Ову идеју први је промовисао Елбриџ Колби, бивши заменик помоћника министра одбране САД. Према његовој процени, Алијанса је након ере ширења и прекоморских интервенција дошла до тачке стратешког преокрета.
- „НАТО 3.0” означава повратак на основну функцију савеза – колективну територијалну одбрану и класично одвраћање, али уз радикално другачију поделу карата:
- Европа преузима главно бреме конвенционалних војних капацитета (копнене снаге, авијација, одбрана граница).
САД задржавају примарну улогу у домену стратешког и нуклеарног одвраћања, односно безбедносни „кишобран”.
Амерички војни капацитети у Европи
Тренутни војни контингент Вашингтона на старом континенту је изузетно велики и представља највеће стално војно присуство САД ван њихове територије. Према званичним подацима, укупан број америчких војника у Европи креће се између 90.000 и 100.000.
Њихова кључна упоришта и даље су стационирана у традиционалним базама у Немачкој, Италији и Великој Британији. Истовремено, значајне снаге су распоређене и на самом источном крилу НАТО-а, где се бележи појачано ротационо присуство америчких трупа, пре свега у Пољској и Румунији.
Појачано ротационо присуство у Пољској и Румунији
Међутим, према писању угледних западних медија, укључујући Вашингтон пост, Америка озбиљно разматра значајно редуковање ових снага. Планови обухватају:
Смањење копнених снага и борбених бригада у Немачкој, Пољској и Румунији.
Редукцију ваздухопловних капацитета (мањи број борбених авиона, извиђачких дронова и танкера за допуну горива у ваздуху).
Смањење обима поморских патрола и бродова који су део оперативних планова у Европи.
Пацифички заокрет и стварање „крњег” НАТО-а
Главни разлог за ову трансформацију лежи у чињеници да се амерички безбедносни приоритети све јасније померају ка Индо-Пацифику. Вашингтон види Кину као свог главног дугорочног глобалног ривала, што захтева релокацију војних ресурса.
Професор на Факултету за безбедност и заштиту у Београду и бивши начелник Управе за стратегијско планирање Војске Србије, Божидар Форца, оцењује да се не ради о нестанку НАТО-а, већ о крају савеза каквог је Европа до сада познавала.
„Алијанса се постепено трансформише у ‘крњу’ европску верзију, у којој би САД имале знатно мању оперативну и политичку улогу него до сада. Остаје отворено питање унутрашњег односа снага у Европи – да ли ће доминантну улогу преузети Британци, Пољци или неки трећи центар моћи”, наводи Форца за Глас Српске.
Војни аналитичар Сретен Егерић се слаже са овом оценом, додајући да промена стратегијске логике НАТО-а директно проистиче из америчког геополитичког фокуса на Кину.
Изградња самосталне европске одбрамбене архитектуре биће дуготрајан и енормно скуп процес. Иако Немачка, Француска, Пољска и Велика Британија убрзано повећавају војне буџете, оне и даље немају јединствену командну структуру и пуну стратешку кохезију, за шта ће им, према проценама, бити потребно најмање једна до две деценије.
Како ће се промене одразити на Балкан?
Овај безбедносни преокрет неће заобићи ни наш регион. Професор Форца упозорава да ће се трансформација односа унутар НАТО-а директно рефлектовати на геополитичке прилике на Балкану.
Очекују се појачани политички и безбедносни притисци у процесу европских и евроатлантских интеграција. То ће се пре свега осетити кроз однос међународне заједнице према Босни и Херцеговини и Републици Српској, при чему ће највећи утицај имати центри моћи из Лондона и Брисела.
Предстојећи НАТО самит у Анкари, који се одржава у комплексу Бештепе, већ се у међународним дипломатским круговима означава као потенцијална историјска прекретница која ће дефинисати будућност односа између Америке и Европе.
