Споразум Цветковић–Мачек, потписан 26. августа 1939. године, био је један од најважнијих и најконтроверзнијих политичких договора у последњим годинама Краљевине Југославије. Да ли су Драгиша Цветковић и Влатко Мачек њиме покушали да сачувају заједничку државу и реше српско-хрватски спор или су направили превелике уступке који су додатно продубили поделе? Да би се разумео значај овог споразума и стварања Бановине Хрватске, неопходно је сагледати политичке прилике у Југославији уочи Другог светског рата.
Да ли су предратни политичари Краљевине Југославије, Драгиша Цветковић и Влатко Мачек, били издајници или хероји? Одговор на ово питање није једноставан, јер су обојица у своје време били изложени жестоким нападима са различитих страна политичког спектра. За део хрватске деснице Мачек је био превише попустљив према Београду, док су га српски политички кругови често оптуживали да претераним захтевима за хрватску аутономију угрожава јединство државе. Драгиша Цветковић је, с друге стране, међу бројним српским политичарима доживљаван као човек који је превише попустио Загребу, док су га комунисти, као и Мачека, посматрали као представника „буржоаског поретка“ и Краљевине Југославије.
Да би се разумело зашто су Цветковић и Мачек постали симболи једног од најважнијих политичких покушаја пред Други светски рат, неопходно је сагледати дубоку кризу која је од 1918. године оптерећивала Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, а потом Краљевину Југославију. Од самог настанка државе постојали су спорови око њеног уређења: да ли треба да буде централизована и унитарна или федерална и децентрализована, као и да ли је будућност у монархији или републици. Посебно тешки били су односи између српских и хрватских политичких представника.
Политичке кризе су се смењивале са протестима, демонстрацијама, хапшењима и политичким насиљем. Један од најтежих тренутака уследио је 1928. године, када је у Народној скупштини у Београду дошло до пуцњаве на посланике Хрватске сељачке странке. Последице су биле трагичне: вођа ХСС-а Стјепан Радић преминуо је од последица рањавања. Следеће године краљ Александар је увео Шестојануарску диктатуру, а његово убиство у Марсеју 1934. године додатно је продубило политичку нестабилност.
Након Александрове смрти, кнез Павле Карађорђевић преузео је намесничку власт у име малолетног краља Петра II. Суочен са све дубљим унутрашњим поделама и све извеснијим приближавањем новог европског рата, Павле је закључио да Југославија мора да буде политички преуређена ако жели да опстане. Посебно је било важно решити такозвано хрватско питање.
Једна од кључних препрека био је председник владе Милан Стојадиновић. Његова политика била је све више окренута силама Осовине, док је кнез Павле настојао да очува везе са Великом Британијом и Француском. Поред тога, Стојадиновић није био погодан саговорник за преговоре са Влатком Мачеком. Због тога је у фебруару 1939. године дошло до његове смене.
У политичком маневру који је омогућио пад Стојадиновића учествовали су, поред Корошеца, Мехмед Спахо, Миха Крек, Франц Сној, Џафер Куленовић и Драгиша Цветковић. Кнез Павле је за новог председника владе поставио управо Цветковића, релативно мало познатог политичара из Ниша. Његов задатак био је да отвори пут преговорима са хрватском опозицијом и покуша да постигне договор који би стабилизовао државу.
Цветковићева влада је као један од својих главних циљева истакла споразум са Хрватима заснован на равноправности. Намера није била само да се реши једно национално питање, већ и да се ојача унутрашња стабилност Краљевине Југославије у тренутку када је нови европски рат постајао све извеснији.
На другој страни преговарачког стола налазио се Влатко Мачек, лидер Хрватске сељачке странке и најважнији представник хрватске опозиције. ХСС је након избора 1938. године имала снажну политичку подршку међу Хрватима, а Хрватско народно заступство је у мају 1939. године Мачека означило као легитимног представника хрватског народа.
Мачеков основни политички захтев био је преуређење Југославије на федералној основи. Међутим, највећи проблем није био само у питању федерализма већ у томе како би будуће федералне јединице изгледале и које би територије обухватале. Разматране су различите варијанте, укључујући посебан положај Словеније, Босне и Херцеговине, Војводине, Србије, Македоније и Црне Горе.
Питање Војводине било је нарочито осетљиво. За српске политичаре она је имала велики национални, економски и геополитички значај, док је ХСС заговарао њено издвајање у посебну јединицу. Слично сложена била је и судбина Босне и Херцеговине. Поједини политички кругови су тражили њену посебну аутономију, други су је видели у оквиру хрватске јединице, док су српске странке углавном захтевале њено прикључење српској федералној јединици.
На преговоре су утицале и велике европске силе. Велика Британија је желела стабилну Југославију која би могла да буде фактор равнотеже на Балкану у случају великог европског сукоба. Немачка је, са друге стране, страховала од федерализације која би могла да подстакне јачање националних и сепаратистичких покрета и ослаби државу. Италија је такође показивала интересовање за хрватско питање и јадрански простор.
Упркос бројним спорним питањима, Драгиша Цветковић и Влатко Мачек постигли су договор релативно брзо. Споразум Цветковић–Мачек потписан је 26. августа 1939. године, само неколико дана пре избијања Другог светског рата.
Најважнија последица споразума било је стварање Бановине Хрватске. Она је настала спајањем Савске и Приморске бановине, уз прикључивање срезова Дубровник, Шид, Илок, Брчко, Градачац, Травник и Фојница. Коначне границе, међутим, нису биле у потпуности решене, па је остављена могућност њиховог накнадног одређивања.
Бановина Хрватска добила је широку аутономију. У њену надлежност спадали су пољопривреда, трговина и индустрија, шуме и рудници, грађевинарство, социјална политика, народно здравље, физичко васпитање, правосуђе, просвета и унутрашња управа. Законодавну власт вршили су заједнички краљ и Хрватски сабор, док је управну власт у име краља вршио бан, кога је краљ именовао и разрешавао.
Споразум је предвиђао и равноправност Срба, Хрвата и Словенаца, као и једнакост приликом учешћа у јавној служби и равноправност признатих вероисповести. Предвиђено је и гарантовање основних грађанских и политичких права.
Ипак, Споразум Цветковић–Мачек није био коначно решење југословенског питања. Напротив, он је требало да буде почетак ширег преуређења државе. После стварања Бановине Хрватске отворило се питање будућег статуса Словеније, Босне и Херцеговине, Војводине и Србије. Постојали су и планови за стварање посебне српске јединице која би обухватила више постојећих бановина.
У том смислу, споразум је представљао својеврсну парафедерализацију Краљевине Југославије. Централистички систем успостављен после 1929. године више није могао да остане непромењен. Стварањем Бановине Хрватске отворен је процес који је могао да доведе до потпуног федералног преуређења државе.
Међутим, споразум није задовољио готово никога. Хрватска десница сматрала је да Мачек није добио довољно. Усташки покрет је споразум доживео као издају јер Хрватска није издвојена из Југославије. Мачек је због тога био изложен снажним нападима сепаратистичких кругова.
С друге стране, део српских политичара сматрао је да је Бановина Хрватска створена на штету српских интереса. Посебно су били спорни делови Босне и Херцеговине и западног Срема који су ушли у њен састав. Страховало се и да ће даља федерализација довести до слабљења положаја Србије и Срба у Југославији.
Ни комунисти нису имали позитиван став према Цветковићу и Мачеку. За њих су обојица представљали грађанске политичаре и систем који су желели да сруше. Истовремено, комунистички покрет је и сам развијао концепцију федералне Југославије, али на потпуно другачијим идеолошким основама.
Посебно је важно то што ни сам Мачек није споразум сматрао коначним решењем. Дан после потписивања, 27. августа 1939. године, он је нагласио да је реч о делимичном споразуму. Територијални обим Бановине Хрватске није био дефинитивно решен, као ни коначан степен њене аутономије. Због тога су предстојећи преговори могли да буду још сложенији.
Управо када је започет процес даљег преуређења Краљевине Југославије, Европа је ушла у рат. Немачка је 1. септембра 1939. напала Пољску и почео је Други светски рат. Планови о стварању других аутономних или федералних јединица остали су неостварени.
Краљевина Југославија тако није добила прилику да до краја спроведе започету реформу. Државу је мање од две године касније захватио Априлски рат, а у априлу 1941. уследила је окупација и распад Краљевине Југославије.
Због свега тога, питање да ли су Драгиша Цветковић и Влатко Мачек били „издајници“ или „хероји“ мора се посматрати у контексту времена у којем су живели. За једне су били политичари који су попустили пред националним захтевима друге стране, за друге су били прагматичари који су покушали да спрече распад државе. Цветковић је ризиковао политички углед како би постигао компромис са Мачеком, док је Мачек прихватио споразум иако је његов политички покрет имао снажне струје које су тражиле много више, све до потпуне независности Хрватске.
Споразум Цветковић–Мачек зато не треба посматрати само као договор двојице политичара, већ као покушај да се у последњем тренутку реши један од најтежих унутрашњих проблема Краљевине Југославије. Његов циљ није био само да се Хрватима додели аутономија, већ да се пронађе модел који би омогућио опстанак заједничке државе.
Иронија историје лежи у томе што је управо када је започет процес федерализације Југославије избио светски рат који је тај процес прекинуо. Краљевска Југославија, оптерећена тешким националним и политичким сукобима, није добила прилику да види да ли би нови модел државног уређења могао да донесе стабилност.
Зато су и Цветковић и Мачек остали спорне и контроверзне историјске личности. Њихове одлуке могу се критиковати из перспективе различитих националних и политичких интереса, али их је тешко разумети ван околности 1939. године – у тренутку када је Европа већ била на прагу највећег рата у својој историји.
Споразум од 26. августа 1939. године био је, пре свега, покушај политичког компромиса. Да ли је био превелики уступак Хрватима, недовољан уступак Хрватима или последња реална шанса за очување Југославије, и данас је предмет различитих тумачења. Оно што је извесно јесте да је Бановина Хрватска означила крај дотадашњег строгог централизма и отворила пут ка федералном преуређењу које, због избијања рата, никада није довршено.
