Светог Нектарија је 1920. године посетио је њехов светац заштитник и то је био један од многих пута када је чак Свети осетио своју смрт. Док се молио, рекао је монахињи Нектарији: -„Дозволи ми да последњи пут благословим свој мали манастир и хришћане острва Егина, јер ускоро одлазим.
-“ Куда ћеш ићи? упитала га је монахиња.
-На небо, одговорио је.
-А шта ће бити с нама без тебе?
– Будите добре.И доћи ће многи људи да вам помогну.
Доћи ће лаици, свештеници и епископи….
После неког времена, Свети Нектарије је осетио бол који постао неподношљив.
Монахиње су се мучиле да га убеде да треба да буде хоспитализован, па су га пребациле у болницу Аретеон.
Када су дошли у болницу, на пријемном су питали:
-Да ли је он монах? упитао је службеник који је бележио његове податке.
-Не, он је епископ, одговорила је монахиња.
– Престани да се шалиш, геронтисо. Реци ми његово име да могу да попуним образац.
– Епископ је…дете моје. Он је из Пентаполиса. Епископ али он нема златни напрсни крст а ни новац? Заиста, није имао новца, и сместили су га на болничко одељење где су лежали сиромашни, угрожени и болесници на самрти.
Тамо је Свети Нектарије провео два месеца у страшним боловима, молећи се и у миру, предао је душу, увече 8. новембра 1920. године, након што је претходно примио Свете Тајне.
Али када је Свети Нектарије предао душу, у одаји су га сестре пресвукле, спремиле га за сахрану и обукле му чисту одећу. Међутим, када су му скинуле кошуљу, бациле су је одмах на кревет поред њега, где се налазио непокретан човек.
Изненађујуће, човек инвалид је схватио да је исцељен. Устао је из кревета здрав и ходао је и хвалио Бога. Болничко одељење, у којем се Свети Нектарије упокојио, после неког времена је мирисало на мир, месецима је мирисало …. Зато више никад ниједан пацијент није био смештен тамо.
И од тада је ова соба место ходочашћа.
