Пре 582 године, у августу 1444, закључен је споразум познат као Сегедински мир, којим је окончан један од ратова Угарске и Османског царства и привремено успостављен мир на Балканском полуострву. У средишту догађаја налазио се и српски деспот Ђурађ Бранковић, чија је држава претходних година била готово потпуно потиснута османским освајањима.
На први поглед, Сегедински мир нема непосредну везу са простором данашњег Косова. Њиме се није „решавало питање Косова“, нити је Косово било предмет посебног мировног споразума. Његов значај за историју овог простора налази се другде – у обнови Српске деспотовине Ђурђа Бранковића, у чијем се саставу тада налазило и Ново Брдо, један од најзначајнијих градова и рударских центара средњовековне Србије.
Године 1439. Османлије су освојиле Смедерево, чиме је највећи део Српске деспотовине потпао под њихову власт. Ђурађ Бранковић повукао се у Угарску, одакле је настојао да пронађе начин за обнову своје државе.
Прилика се појавила током великог хришћанског похода против Османлија 1443. и 1444. године. Угарска војска предвођена краљем Владиславом III Јагеловићем и Јаношем Хуњадијем продрла је дубоко на југ, док је Ђурађ Бранковић учествовао у походу и политичким преговорима. После низа сукоба, почели су преговори са султаном Муратом II.
Преговори су довели до споразума којим је предвиђена обнова Бранковићеве државе. Османлије су пристале да му врате 24 града и тврђаве, међу којима Смедерево, Голубац и Ново Брдо, као и да ослободе његова два заробљена и ослепљена сина, Гргура и Стефана. Обновљена Деспотовина истовремено је имала вазалне обавезе према османском султану.
Споразум је у историји остао познат као Сегедински мир, иако је његово склапање било процес који је трајао више недеља. Преговори су вођени најпре у Једрену, потом у Сегедину, док је споразум 15. августа 1444. потврђен заклетвама у Варадину, данашњој Оради. Предвиђено је десетогодишње примирје.
Ђурађ Бранковић се убрзо потом вратио у своју државу, а Српска деспотовина је обновљена у границама приближним онима које је имала пре великих османских освајања крајем четврте деценије 15. века.
Ту почиње непосреднија веза са простором данашњег Косова.
Међу најважнијим областима и градовима који су тада поново били у саставу обновљене Деспотовине било је Ново Брдо. Тадашњи град био је један од најважнијих рударских и трговачких центара средњовековне Србије. Његов значај није био само локални – сребро из новобрдских рудника представљало је важан извор прихода за средњовековну српску државу.
Зато Сегедински мир треба посматрати и кроз његову последицу по простор данашњег Косова. Османска непосредна власт над Новим Брдом била је привремено окончана, а град се поново нашао у политичком оквиру државе Ђурђа Бранковића. Ново Брдо остало је у саставу обновљене Деспотовине до 1455. године.
Та обнова, међутим, није дуго потрајала.
Већ исте године хришћанска страна одустала је од постигнутог мира. Краљ Владислав и његови савезници наставили су поход против Османлија, који је завршен катастрофалним поразом код Варне 10. новембра 1444. године. Ђурађ Бранковић није учествовао у тој бици.
Његова политика била је другачија. Након што је обновио своју државу, покушавао је да је очува балансирајући између Угарске и Османског царства.
Четири године касније тај положај поново је дошао до изражаја управо на Косову.
У јесен 1448. године Јанош Хуњади повео је нову војску против Османлија. До одлучујућег сукоба дошло је на Косову пољу, где је војска султана Мурата II од 17. до 20. октобра поразила угарско-хришћанску војску. Сукоб је у историји познат као Други косовски бој.
Ђурађ Бранковић није учествовао у бици на Хуњадијевој страни, а након Хуњадијевог пораза и повлачења заробио га је. Хуњади је касније ослобођен након преговора и постизања споразума са Бранковићем.
Та одлука често се посматра кроз призму Бранковићеве сложене политике према Османлијама и Угарској, али и кроз један основни интерес – очување државе коју је само неколико година раније успео да обнови.
И Ново Брдо остало је у њеном саставу још готово једну деценију.
Тек 1455. године, након смрти Мурата II и доласка његовог сина Мехмеда II на османски престо, османска војска поново је кренула на области под влашћу Ђурђа Бранковића. Један од главних циљева био је управо овај богати рударски град.
Ново Брдо је после опсаде пало 1. јуна 1455. године, чиме је за град почело ново раздобље османске власти.
Српска деспотовина наставила је да постоји још четири године, до османског освајања Смедерева 1459.
Због тога се Сегедински мир из 1444. може посматрати као кратак, али значајан предах између два велика таласа османског освајања, пише КосСев.
Он није био споразум о Косову, али је омогућио обнову државе Ђурђа Бранковића и повратак Новог Брда, на простору данашњег Косова, под његову власт. Само четири године касније Косово поље поново ће постати место велике битке између Османлија и угарско-хришћанске војске.
Од Сегедина до Косова прошле су само четири године. Од обнове Деспотовине до пада Новог Брда – једанаест. Тај кратак временски распон показује колико је политичка равнотежа на Балканском полуострву средином 15. века била нестабилна. Мир је могао да обнови државу, али није могао трајно да заустави османско ширење.
