Душко Радовић у Студију Б

Радио-станица Студио Б од 1974. године оглашавала се са врха палате „Београд”, са 23. спрата. Цео простор био је кружног облика, а ходник, дуг око 40 метара, био је тако узак да две особе нису могле да иду једна поред друге. Увек смо се некоме склањали, некога пропуштали. Увек је преко дана у тим ходницима била гужва. Међутим, у раним јутарњим сатима тај ходник био је само Душков. Кад бисмо се ујутро пре 5 поздравили са добро јутро, ја бих села пред микрофон, а он би почео да шета, најпре полако па све брже и брже, телом нагнут напред, понекад је деловало као да неког јури, само би прозујао поред студија.

У том малом простору он је прелазио километре сваког јутра, смишљајући шта ће и како да пробуди Београд у 7.15. Ходник је био прво неписано правило за сваког почетника: немој да му се нађеш на путу, јер може да буде непријатан, да викне бежи, склањај се…, јер је тада нервоза била на врхунцу. Затим би ушао у своју собу која је била близу студија и почео да куца као да је укључен у струју.

Док не увуче хартију у машину, није имао ниједну припремљену реченицу, ниједну мисао. Покушавао је да пише унапред, али није успевао. Писао је само оно што би му тог јутра пало на памет и о ономе што је могао да види са прозора 23. спрата „Београђанке”. За два сата искуцао би три странице „разног лупетања”, како је сам говорио, и до седам покушавао да изабере седам-осам реплика које би тог јутра изговорио.

Није било лако довести Душка Радовића у Студио Б, писао је у својим забелешкама Драган Марковић, оснивач и главни и одговорни уредник. Преговори о преласку из Борбе, где је Душко уређивао чувени дечји лист Полетарац, дуго су трајали. Иако се Полетарац због финансијских тешкоћа полако гасио, Душко се колебао, није био сигуран да ли треба да промени радно место. Драган је био врло упоран и то се на крају исплатило. Душко је био освојен и свима је лакнуло када је најзад пристао да се усели на 23. спрат.

Душко је представљао значајно појачање тима Студија Б.

У периоду прилагођавања новом медију, прво је почео да пише текстове за рекламе које су се емитовале на радију. То је било нешто сасвим ново, модерније, свеже и привлачило је нове пословне партнере. Драган Марковић је био задовољан, али осећао је да Душко може још више да пружи, неки сасвим нов садржај који би радију донео додатни квалитет. После доста разговора и убеђивања једног јулског јутра 1975, у 7.15 освануло је Београде, добро јутро. Било је убеђивања и око тога да он чита своје текстове, што му се није допало, сматрао је да је његов посао да пише а спикер да чита. Говорио је да он нема радиофоничан глас, да не воли ни сам себе да слуша, али је на крају дозволио да га убеде како је његов промукли и „набурени” глас пожељнији и аутентичнији.

„Ко је имао среће да се јутрос пробуди у Београду, може сматрати да је за данас довољно постигао у животу. Свако даље инсистирање на још нечему, било би нескромно”, једна је од првих реплика коју је изговорио 24. јула 1975.

Ја сам дошла у Студио Б у јесен 1980. године. Душко је био у комисији која је примала три новинара. Ушла сам у ужи избор, али на завршном разговору видим да оклевају без обзира на коментаре да сам добро написала вест, да имам добру дикцију и пријатан глас. Усудим се да пред Душком изразим сумњу да је конкурс намештен. Загрмео је да се орило: „Како се усуђујете да тако нешто кажете о Студију Б, мислите да овде запошљавамо преко везе?” Некако се одбраним речима да су ме тако и на претходна два конкурса одбили: „Добар сте кандидат, али да сачекамо следећи конкурс.”

Ипак, примљена сам у радни однос, али требало је некако задобити поверење Душка Радовића. Већ првог јутра упозорена сам на правило с почетка приче… И ја све тако, долазим на време, радим и дупле смене, снимам рекламе, не одбијам ниједан задатак… Душко је временом схватио да сам ипак фина, скромна, да нисам бунтовна и знао је ујутро, правећи кругове, да застане, да каже: „Јутрос је било добро”, што је највећи могући комплимент од њега. Саветовао ме да будем једноставна и јасна у изражавању, да не користим фразе, флоскуле, узречице… „Где видите много речи, не тражите памет”, једна је од његових јутарњих порука.

Сви смо у Студију Б волели Душка. Био је ауторитет, али био је и друг. Звали смо га интерно Тмуша. Није имао ништа против, штавише – допало му се. Имао је промене расположења, често је био натмурен и мрзовољан пре јутарњег обраћања када су ступала на снагу и друга два неписана правила: склони све са стола из студија и напусти просторију режије. Душко не жели никог да види док иде емисија.

После је била сасвим друга прича, шетао се опет у круг од канцеларије до канцеларије, са сваким разменио коју реч, увек би нас насмејао неком духовитом цаком. То је био ведар и расположен Душко. Један од нас.

Кад смо имали времена више да причамо, а он је волео да зна све о особама које су му биле драге, распитивао се одакле су моји родитељи, чиме се баве, да ли ми је добро на послу, да ли сам јела (мада је често јутарњој екипи доносио кифле, погачице, јогурт), питао шта читам, шта ме занима. Његова два савета која посебно памтим, јер их је често понављао, била су: буди увек скромна и немој никад да се фарбаш. Очински је бринуо о мени, водио ме некад на ручак код његове сестре и једног дана, потписујући ми књигу, рекао је: „Слушај, ти имаш једног тату у Вршцу, је л’ могу ја да будем твој тата у Студију Б?” Наравно, тако ми се и потписао. Иначе су сви у Студију Б добијали књиге на поклон и са посветом. Имао је још један обичај: када би ишао на неки дужи пут, сваком би доносио неку ситницу. Био је веома пажљив.

Ту пажњу показао је и једном приликом када је неким послом био у Вршцу. Свратио је накратко да упозна моје родитеље и сестру. Био је одушевљен двориштем, баштом и цвећем које је моја мама неговала. Сетим се сваки пут те кратке посете када обиђем кућу у којој сам одрасла.

Ја сам волела његову малу канцеларију три са три на 23. спрату. Она је била топла, препуна књига, свуда их је било, на столу, радијатору, прозору, поду. Било је и слика које је углавном добијао на поклон. На столу увек пуно папира, оловака, фломастера, пепељара пуна пикаваца јер је много пушио, била су два црна телефона, стара писаћа машина (покушао је да пише на електричној, али се брзо вратио старој), и тегла пуна ситног новца.

Био је у соби и један чивилук на коме су увек били окачени црни кишобран и један дугачак и комотан прслук рађен техником пачворк. Једног јутра када је баш било јако хладно, видео је да се тресем, да сам се сва скупила. Донео ми је тај прслук у студио и рекао: „Молим те, увек када ти је хладно, ти слободно уђи у моју собу и узми прслук”. Често сам га носила. Мирисао је на дуван, али ми то није сметало, а био је тако велики да сам могла да се увијем у њега.

Кад је Душко отишао, после неког времена Милош је долазио и полако односио његове ствари. На крају, сећам се добро, остали су само писаћа машина на столу, кишобран и прслук на чивилуку. Тужна слика празне собе а тај прслук на чивилуку као да је чекао мене. И хтела сам да питам Милоша да ми поклони тај прслук, мислила сам да треба да га имам, да је мој. Али некако смо се мимоишли и кад сам опет ушла у ту собу и видела да нема прслука… тек онда сам се поштено исплакала.

Душко је много новина увео у програм Студија Б, један је од оснивача Трећег програма, програма класичне музике, писао је текстове за Основну школу Студија Б, уређивао је и водио емисију Београдске иницијативе, позната је његова акција Штедимо за Београд односно „ШТД за БГД”, уређивао је Културни календар, али најпознатији је по емисији Београде, добро јутро.

Говорио је да он нема бритак језик, али је можда нечији слух бритак и није више битно да ли је то једна или више реченица које су пресудиле да га више не буде у програму. Неки људи на високом нивоу сматрали су да је понекад незгодан у политичком смислу и суров у својим добројутарњим добацивањима.

Све то му је баш тешко пало. Сматрао је да његови текстови нису провокативни, да он нема намеру да било кога узбуњује или узнемирава, али и не жели да повлађује укусу оних са којима се не слаже. Кад су хтели да га врате, он није желео да пише Београде, добро јутро, али докле год је могао, долазио је у Студио Б и писао друге текстове.

Ја сам у то време била у Италији на специјализацији и када сам се у јесен 1983. године вратила, стегло ми се срце када сам ушла у његову канцеларију. Обрадовао ми се, али то је био други човек, са муком је говорио, тешко се и кретао. Донела сам му на поклон један модеран фломастер који танко пише а дизајниран како само Италијани то умеју да раде. Сећам се да су биле исписане неке речи, мислим да су то била имена познатих новинарских гласила у свету. Допао му се поклон и захвалио је, чак је почео да нешто пише. Рекао је да ће да користити… Тада сам га видела последњи пут.

Била сам у стану када сам на Студију Б чула да је преминуо. Вест је једва прочитала колегиница Споменка Јовић. Наступили су најтужнији дани за Студио Б.

Мени су остале све лепе и топле посвете у књигама и сећања на добра јутра с Душком. Мислим да би он данас, као мој други тата у Студију Б, био задовољан развојем моје каријере и оним што сам урадила са својим животом, као и овим што сам о њему испричала. Сигурна сам да га ниједним својим потезом и ниједном својом одлуком нисам разочарала.