Ако сам ја, рецимо, професор књижевности у некој од средњих. Режирам позоришне комаде по делима знаних.
Добијам награде, аплаузе, путовања разна помак мој прате. Овај је свет, свакако, позорница велика, фарма животињска, продавница забаве.
Хоћу ли се у неком тренутку запитати, да ли је можда награда великом генију, била сама спознаја конструкције човекове, свих његових мана? Окрњени комади једне, надасве, девијантне слике, са делимично хармоничном позадином, маргинама? Спознаја друштва у којем частан појединац крвари? Спознаја механизма, његових полуга моћи, замки, начина израбљивања нејаких?
Да ли су пушка и ров једини логичан след, почетак и крај пута на раскршћу од беспућа?
Па и сама дела, као резултат дубљих трагања, анализа?
Или је и сам геније требао да узме понуђени му новац, захвалан и задовољан, Богу и људима на могућности баш њему указаној?
Да ли би га тако што чинило срећним, можда мање несрећним?
Хоће ли ова деца која уче преко потребну, за живот неопходну глуму, постати марва обична, попут родитеља својих, уступити своју слободу за какву позицију, у народу познатију као „државно јасле?“
Или ће ипак неко сачувати пламен у срцу, жар у погледу, оставити траг наде у ваздуху? За нека, можда будућа, нова поколења?
А и није тако тешко овладати вештином глуме, ипак је то само занат. Међу обичним људима, толико је оних са врхунском симулацијом, зачудило би и најпроницљивије.
Али нико неће у Београдско драмско. У реалном животу, са оваквом вештином и било којим звањем уз њу, добијају пуно више.
Па и сама публика, она која аплаудира, зар међу њима није највећи број оних који ништа не разумеју, а чије мане поменути ум подвлачи?
Оних, који и сами дају допринос глумом, активисти, статисти? Актери збивања у комедији данашњице, болној и трагичној? Пасивни у креативном, бучни по потреби?
Различити профили ништавних, безличних, са ојачаним нагоном за деструкцију, егоизмом, егоцентризмом утемељени?
На крају свега, шта се то мене тиче, могу се чисте савести придружити гомили оних који се различитим делима великана, а које је упркос свему човечанство изнедрило, диве из својих топлих соба.
За разлику од њих, бар разумем свет у којем гмижем на неки себи својствен начин. Из своје удобне фотеље посматрам, деспотски, све те марљиве, подређене, унапред отписане, за егзекуцију нову спремне. Сад ћу да викнем пред свима:
„Шта ме се тиче да ли је привид испред или иза завесе, ко су глумци а ко статисти, ако је истина иза зида. А главом о зид не могу, не желим. А и што бих?!“
Или ћу ипак пробати да разумем, не осуђујући унапред, саосећајући са теретом који носи свак’ појединачно, трпећи притом понижења разна, у овом конфузном, еволутивном друштву.
Можда ме ипак околности обликују за неки нови, грађански, класни фронт.
Можда баш тебе пробуди јутро надолазећих година, додели ти терет, улогу која обавезује, подразумева живот по мери човека.
