Када је Милош угледао заставу обратио се Анастасу Јовановићу рекавши да су боје заставе изгледа изокренуте. У старијој српској историји народна застава (барјак) развијала се само као позив у почетак борбе или народних буна, што смо видели на сликама почетака устанака под Карађорђем и Милошем Обреновићем. Према нашим народним песмама, „крсташ барјак” се вио у редовима српске војске током Косовског боја. Међутим, изгледа да у време мира народна застава није имала значајнију употребу.
Овде ће бити речи о увођењу у употребу тробојне српске заставе која је данас у важности. Пре заставе установљен је српски грб са штитом црвене боје, белим крстом и оцилима металноплаве боје. О првом барјаку беле, црвене и плаве боје, изнесеном из цркве у Бранковини, пише Прота Матеја у својим мемоарима. Након углавном мирног периода власти Милоша Обреновића, почињу унутрашња трвења уставобранитеља и Милоша. Године 1835. Милош је приморан да донесе и прокламује први, Сретењски српски устав. Либерални карактер Устава био је трн у оку околних аутократских империја, Аустрије, Русије и Турске, које су сместа захтевале повлачење и поништење Устава. Сретењски устав одредио је боје српске заставе: црвено, бело, плава, али је поништењем Устава поништена и српска застава наведених боја.
Међутим, кнез Милош је дошао до уверења да Србија ипак треба да добије своју заставу. Кнез и његов два поверљива сарадника Димитрије Давидовић и Јаков Живановић договорима су одлучили да нова застава Србије треба да буде тробојна – црвено-плаво-бела, тј. да има данашњи распоред боја. Након те одлуке све остало је било у рукама Милоша Обреновића, који је имао огромно искуство у обраћању, захтевима и молбама турском двору. Одлучујући аргументи, који су по правилу доносили плодове, били су дукати које је Милош цедио из својих сиромашних поданика, али је зато тим новцем могао да постигне циљеве који ће у будућим вековима бити корисни његовом народу. Циљ је остварен добијањем царског фермана у којем је Србија добила своју тражену тробојку. Истим ферманом заставе су добиле и турске аутономије Влашка (Валахија), Молдавија и острво Самос. Међутим, с обзиром на то да је владао мир, новодобијена застава практично није коришћена. Након протеривања кнеза Милоша и краће владавине његових синова Милана и Михаила уследила је нешто дужа владавина кнеза Александра Карађорђевића.
Године 1859. кнез Милош, заједно са кнезом Михаилом, поново се враћа на власт. Током боравка у европским престоницама уочио је да су зграде владарских дворова у мирно време украшене државним застава. Милош није хтео да као владар заостаје за онима из Европе, па наређује да се изради велика застава која ће красити његов двор – конак у Топчидеру. За шивење тканине Милош задужује Анастаса Јовановића, нашег знаменитог ликовног уметника – литографа, фотографа и портретисту, и Михаила Барловца, управника двора, чији је задатак био уградња јарбола на кров здања. Када је застава постављена народ се у гомилама сакупљао да види новост коју је стари кнез донео из иностранства. Када је Милош угледао заставу обратио се Јовановићу рекавши да су боје заставе изгледа изокренуте. На то га је Јовановић умиривао речима да су боје нешто за шта је он мајстор. Сумњу у исправност распореда боја изразио је и кнез Михаило, али је и он слегао раменима након Јовановићевог објашњења. Међутим, већ сутрадан уследио је оштар протест београдског паше јер се на српском двору вије застава Русије, вишевековног непријатеља Турске. Наиме, наопако постављена српска застава истоветна је са руском. Према речима Милана Ђ. Милићевића у књизи „Кнез Милош у причама”, љутити Милош се обрецнуо на Јовановића речима: „Ах, ти, Мазало, … зар ти нађе да ме завадиш са Европом? Боље то рашивај, па шиј како треба!” Сутрадан се на кнежевом двору вијорила исправна српска застава.
Драган Станковић,
Београд
