Руска крстарећа ракета 9М730 Буревестник (НАТО ознака: SSC-X-9 Skyfall), према свему судећи, користи нуклеарни погонски систем са директним усисом ваздуха, при чему током лета може остављати радиоактивни траг, преноси НПР. До таквог закључка дошла су двојица научника са угледног америчког Масачусетс института за технологију (МИТ), који сматрају да управо таква конструкција најбоље објашњава пријављени домет и димензије ракете.
Према њиховој анализи, ракета се најпре лансира помоћу ракетног мотора на чврсто гориво, који јој обезбеђује почетно убрзање и подиже је на потребну висину и брзину. Након тога активира се главни нуклеарни погонски систем. Атмосферски ваздух усисава се у мотор помоћу компресора и пролази кроз низ уских канала који окружују нуклеарно гориво. Топлота настала нуклеарном фисијом загрева ваздух, који се потом шири и великом брзином излази кроз млазницу, стварајући потисак.
Практично неограничен домет
За разлику од класичних млазних мотора, овакав систем не захтева велике количине хемијског горива током главне фазе лета. Домет ракете стога није ограничен залихама керозина или другог горива, него пре свега радним веком нуклеарног извора енергије. Управо зато руски извори говоре о готово неограниченом домету, док западни аналитичари Буревестник повезују са могућношћу изузетно дуготрајног лета на малим висинама.
Међутим, такво решење има и озбиљан недостатак. Ако ваздух пролази директно кроз реактор, врло је вероватно да са собом односи део радиоактивних нуспроизвода, који се потом распршују дуж путање лета. Према анализи МИТ-ових стручњака, управо је таква конфигурација најизгледнија, али уједно и најпроблематичнија са еколошког и безбедносног аспекта. Наиме, готово неизбежно доводи до испуштања радиоактивног материјала током лета.
Ризик за све који раде са пројектилом
„Ово је нешто што је могуће, али изузетно скупо и врло опасно”, рекао је Џејк Хекла, професор и стручњак за ваздухопловну и нуклеарну науку и инжењерство, који је водио нову анализу заједно са коаутором Р. Скотом Кемпом.
Њихово моделирање показује дизајн реактора који избацује зрачење док лети, излажући свакога ко живи или ради у близини места тестирања пројектила „потенцијално огромном ризику”.
Портал Милитарни раније је известио да је последње познато тестирање ракете спроведено 21. октобра 2025. године. Према наводима руског Министарства одбране, лет је трајао приближно 15 сати, током којих је ракета прешла око 14.000 километара.
Америчке обавештајне службе прво су пробно лансирање ракете 9М730 Буревестник забележиле у јуну 2016. године. До 26. фебруара 2018. изведено је, према њиховим проценама, до дванаест тестних лансирања. Од тога се успешним сматра само једно – оно спроведено у новембру 2017. године.
Лет на нуклеарни погон…
Од 1950-их, и САД и тадашњи Совјетски Савез разматрали су изградњу авиона на нуклеарни погон. Такво оружје имало је потенцијал да обема странама донесе предност у Хладном рату јер би имало готово неограничен домет. То би им могло омогућити да се готово бесконачно задржавају у близини циља чекајући наређење за напад или би могли да нападну из непредвидивог смера, што би отежавало одбрану.
Године 1955. америчко ратно ваздухопловство поставило је мали нуклеарни реактор у стратешки бомбардер Конвер Б-36 (Convair B-36) како би тестирало хоће ли посаду изложити прекомерним количинама зрачења у лету. Реактор никада није био спојен на моторе авиона, али је показао да нуклеарни реактор може да лети.
Године 1961. Совјетски Савез спровео је сличне експерименте на модификованом бомбардеру Тупољев ТУ-95. Но, забринутост за безбедност је ипак „оставила” те концепте на земљи, али САД су такође радиле на низу нуклеарних реактора за напајање пројектила. Позната под заједничким називом Пројекат Плутон, идеја је била да се изгради надзвучна крстарећа ракета на малим висинама која би могла да испоручи нуклеарно оружје на било коју тачку на Земљи.
Тестови су кулминирали 1964. године, копненим тестирањем реактора постављеног на железнички вагон у Невади који је могао да ради пет минута, производећи 513 мегавата. Но, идеја никада није „полетера”.
Када су се први пут појавиле вести о новој руској крстарећој ракети, многи аналитичари су претпоставили да ће то бити варијанта мотора Пројекта Плутон, али професор Хекла је био скептичан. Дизајн Пројекта Плутон, познат као набојно-млазни мотор (ramjet), захтевао је врло брзо кретање ваздуха кроз њега и могао је да ради само надзвучним брзинама.
„Постоји низ разлога зашто морамо да сумњамо да је нуклеарни набојно-млазни мотор неизводљив за Буревестник”, рекао је.
Конкретно, облик оружја јако сличи конвенционалној подзвучној крстарећој ракети.
„Врло је јасно да се ради о подзвучном систему, а набојно-млазни мотори нису баш ефикасни при подзвучним брзинама”, рекао је.
Већ је однео животе руских радника…
Буревестник је сада први летећи објекат на нуклеарну енергију. Такође је невероватно проблематичан, рекао је Џефри Луис, научник на Мидлбери колеџу (Middlebury College) који се специјализовао за проучавање ракета и пројектила.
Године 2019. у несрећи близу руске обале погинуло је неколико руских нуклеарних радника. Убрзо након тога, у близини је откривен пораст радиоактивности. Сада се опште верује да је несрећа резултат покушаја руског тима да извуче прототип реактора Буревестник.
Хекла је рекао да је могуће да се реактор поново покренуо док се извлачио са дна мора, што је изазвало експлозију.
С обзиром на све проблеме, и стварне и потенцијалне, повезане са Буревестником, Хекла се пита зашто су га Руси уопште развили. Напомиње да иако је његов домет вероватно знатно већи од домета конвенционалне крстареће ракете, то не значи да га је посебно тешко пресрести.
„То није идеја која мења правила игре ни у ком случају”, рекао је. „Данас рутински обарамо крстареће ракете и нема разлога да мислимо да ће то бити тешко учинити са овом”. Тим пре што је већа и спорија од већине других.
Штавише, Русија је изјавила да ће се Буревестник користити само са нуклеарним оружјем као бојевом главом. Конвенционална бојева глава вероватно би била тежа, приметио је Луис, а реактор би и даље ширио смртоносно зрачење на значајном подручју где ракета удари.
С обзиром на све то, „не могу да замислим да Руси троше једну ракету да би испоручили неколико стотина килограма експлозива”, рекао је.
Иако мисли да ова крстарећа ракета није добра идеја, могуће је да је реактор у Буревестнику само одскочна даска за развој надзорних дронова на нуклеарни погон или свемирских нуклеарних система који би могли бити корисни за друге мисије.
Ракета је „готово сигурно ужасна идеја“, рекао је. „Али није немогућа идеја”, закључује.
