Русија је увек побеђивала захваљујући монолитности народа и наше унутрашње јединство не да мира онима који нам не желе добро. Никад ништа нису успели, неће ни сада, подвукао је Владимир Путин
Ими, и Немци, и Британци, и Французи смо јединствени у мишљењу, ток овог рата се променио. Само је питање времена. Путин ће изгубити овај рат. Тако је ових дана говорио канадски премијер Марк Карни. Откуд наједном таква сигурност у „исход рата“ какав они сањају већ пету годину? Шта их је тако окуражило, па су „јединствени у мишљењу“ да се ток рата променио? Да ли то што Кијев већ неколико недеља узастопно шаље бројне дронове и ракете по дубини Русије и по Криму, чак и по самој Москви? На мети Зеленског су руске рафинерије, а западним савезницима и покровитељима обећао је да ће својим ударима „изоловати Крим“. Па ће се услед тако страшних удара, ваљда, руски председник Владимир Путин предати и подићи белу заставу? Неки су Зеленском, судећи по Карнијевој изјави, у томе и поверовали – или само желе да увере своју јавност да те стотине милијарде долара и евра западних пореских обвезника које су безнадежно улупане у украјински сукоб – нису бачене низ ветар. И да је победа близу. Ево је, само што није. Само је питање времена. Чим Зеленски изолује Крим, а онда попије кафу на обали Јалте. Пре тога, додуше, још само коју десетину милијарди да му прелијете…
МЕДИЈСКА ПОБЕДА – НАЈВАЖНИЈА! Нови талас антируске хистерије покренут је истовремено на више фронтова. Сви западни стручњаци сада тврде да је „Путонов крај близу“, јер на руским пумпама нема више бензина, да се „народ подиже на устанак“, и да је то плод генијалне војне стратегије Кијева. Не помињу, наравно, да Украјина самостално није способна да формира такву војну машинерију, ни технолошки, ни финансијски, али кога брига. И западни медији надувавају пропагандни балон, очито им је врло важно да нико не помисли да Кијев на терену губи овај рат. Не сме да се зна да је руска војска већ пред Славјанском, остваривши стратешке продоре на самом фронту последњих недеља и месеци. И нико, наравно, не помиње да ће пре Дњепар остати без воде него Русија без нафте и бензина, али ко још за то мари. Победа је важна! А она медијска – најважнија!
Тако су и америчком лидеру Доналду Трампу приписали речи које он досад није потврдио, али га сви „цитирају“ из треће и четврте руке. Кажу, честитао је Зеленском на великим успесима и сада не сумња у коначну победу! Када из Москве подсете да је то супротно прошлогодишњем договору двојице лидера из Енкориџа на Аљасци, одговора Беле куће такође нема. Треба, ипак, подсетити да је резултат разговора Путина и Трампа на Аљасци било прихватање Кремља основних теза америчког мировног плана за Украјину. А то је подразумевало неколико ствари. Пре свега, да ће се акценат ставити на дипломатију и да Москва неће покретати претерано велике офанзиве и равнати са земљом украјинску инфраструктуру, како саобраћајну, тако – пре свега – енергетску.
Односно да неће чинити управо оно што сада ради Кијев, покушавајући да „изолује“ Крим и одсече га од континенталне Русије, са најавом рушења чак и Кримског моста. Да Москва неће, такође, својим ударима сводити украјински енергетски биланс на нулу, односно у дебели минус. А да ће, заузврат, Трамп лично притиснути Зеленског и европске лидере да прихвате план територијалних уступака, то јест реалност на фронту. И да ће се тако, на вероватно најбржи начин, окончати крвави сукоб. Трамп је за то гарантовао својом политичком чашћу, а Путин својом. И заиста, после августовског самита на Аљасци, Русија је значајно ограничила размере Специјалне војне операције, у складу са „духом Енкориџа“, фокусирајући се на развој фронтова само у деловима појединих региона који су раније укључени у уставно-правни поредак Руске Федерације. Другим речима, Путин је дао шансу миру, очекујући да ће разум – и „реч западних џентлмена“ – превладати.
Да Владимир Путин ипак није слепо веровао Вашингтону, знајући за снагу америчке дубоке државе – а пре свега фамозних „Епстинових фајлова“, који увек изроне када се појави могућност поправљања односа Беле куће и Кремља – види се и из тога што су руске снаге од августа до данас ипак оствариле значајан напредак на терену и неутралисале огроман број украјинске живе силе. Тако да „навлачење и завлачење“ Путина ипак није успело. А садашњи масовни удари Запада украјинским рукама по руској саобраћајној и енергетској инфраструктури, укључујући и отворено терористичке нападе, дају Владимиру Путину одрешене руке у даљем избору начина и средстава у вођењу војне операције. И своде Трампову дипломатску „иницијативу“ практично на нулу. Ова чињеница је много мање важна за Путина у очима Запада, већ пре свега савезника Кине – која нема ни најмање илузија ко је крив што мир није постигнут. Ако за скоро годину дана, као неприкосновени „лидер Запада“, нисте успели да обуздате ратне трубе у Кијеву, Бриселу и осталим европским престоницама – онда је ваш дипломатски и међународни кредибилитет значајно пољуљан.
НЕКА ГРЕШКА У СОФТВЕРУ? И када Доналд Трамп каже – ако је уопште то и рекао – да је импресиониран војним успесима Зеленског и да све више „верује у његову победу“, онда то може имати и одређени негативан ефекат у западној јавности. Јер одмах се намеће једно логично питање: да ли су те „победе“ Зеленског исто тако „блиставе и величанствене“ попут Трампове у Ирану? Најсјајније и никад виђене у историји човечанства? Па ено Ормуског мореуза слободног за пловидбу, морнари певају на палубама, а ирански нуклеарни материјал је под контролом Вашингтона! Или ипак није тако? Нека грешка у софтверу? Покварио се алгоритам вештачке интелигенције? Или само обична увреда за људску интелигенцију и здрав разум. А заправо, Владимир Зеленски је од победе над Русијом још много даље од Трампа који се заглибио у песку Ирана. И тај песак ће бити још живљи, и још дубљи, у мери у којој Вашингтон буде напуштао „дух Енкориџа“.
Чак је и француски председник Емануел Макрон поручио да „Трамп сада верује у победу Украјине и изабрао је праву страну“. Надовезао се и фински председник Александер Стуб, кога су понекад помињали и као могућег европског преговарача са Русијом. „Русија не планира да оконча овај рат због економских проблема. Она не планира да завршава овај рат због погибије руских војника. Она ће завршити овај рат само ако се њено становништво подигне против ње“! Овим је све речено – уместо да крене путем преговора, Запад рачуна да ће успети да изазове револуцију у Русији. Можда верују да Руси нису ништа научили за сто година, након што су прошли кроз пламен и крв насилног рушења власти. А ни Запад, који рачуна да је руски народ „најслабија карика“ која ће прва попустити и предати се усред борбе. То је још једна велика заблуда у вези с овим ратом.
Да ствари буду потпуно јасне, потрудио се и Владимир Путин који је прошлог викенда говорио на предизборном скупу владајуће Јединствене Русије, у чијем је оснивању учествовао пре 27 година. Пожелевши им много успеха на предстојећим изборима, руски лидер је изразио уверење да ће млади активно учествовати у кампањи. „Русија је увек била јака, побеђивала је захваљујући монолитности народа. Управо наше унутрашње јединство не да мира онима који нам не желе добро. Никад ништа нису успели, неће успети ни сада. Русију не могу да победе на бојном пољу. Данас цео наш народ подржава хероје на првој линији фронта. Дуг Јединствене Русије је да учини све за победу“, јасан је био председник.
Његове речи свакако најављују важне догађаје. Остаје само питање да ли ће они уследити у неко скорије време или ће се ипак чекати да Трампу прођу новембарски међуизбори у Америци, што можда објашњава његове чудне „промене расположења“ према Русији и Путину, ка коме никад није крио извесну благонаклоност и поштовање. У случају двојице лидера, то је увек и било обострано. Свакако да ће предстојећа зима бити највећи тест и изазов за Зеленског и Украјину, имајући у виду да су и претходну једва преживели. И само Путинова самилост и „дух Енкориџа“ спасли су ову земљу од замрзавања. После недавних напада на руске рафинерије, што је по Енкориџу забрањено, нико не може да каже да ће и предстојећа зима проћи без врло тешких последица. „Искандери“ ће се за то побринути. И читав низ других могућности и опција. Кад прође новембар…
