Постоје музичари који освајају публику хитовима, они који пуне стадионе и они чија имена постају део популарне културе. А постоје и они ретки, готово митски уметници, чији утицај превазилази све то. Међу њима посебно место заузима Радомир Михаиловић Точак.
Његово име можда никада није било на насловницама таблоида. Није био човек великих речи, скандала ни естрадних ексцеса. Ипак, генерације љубитеља музике, од Вардара до Триглава, деценијама га сматрају једним од највећих гитариста које је овај простор икада имао.
Због тога се о Точку не говори само као о музичару. О њему се говори са посебним поштовањем.
Звук који се препознаје након неколико тонова
Многи гитаристи могу одсвирати брзу деоницу или импресиван соло. Оно што разликује највеће јесте способност да у неколико тонова испричају причу. Управо је то била Точкова највећа снага.
Његова гитара никада није била пуко демонстрирање технике. У његовом свирању осећали су се Шумадија, blues, оријентални мотиви, рок, народна традиција и лична емоција. Све то стапало се у јединствен израз који није личио ни на кога другог.
Када слушате „Даире“, „Црну даму“ или „Шумадијски блуз“, врло брзо постаје јасно да не слушате само гитару. Слушате уметника који кроз инструмент говори својим језиком.
Смак и време када је рок био више од музике
Седамдесете године прошлог века донеле су процват рок сцене на простору некадашње Југославије. То је било време великих бендова, великих концерата и великих идеја. У том друштву посебно место заузимала је група Смак.
Док су други пратили светске трендове, Смак је стварао сопствени идентитет. У њиховој музици могли су се чути прогресивни рок, етно мотиви, импровизација и аутентичан балкански сензибилитет.
У центру свега био је Точак. Његова гитара постала је заштитни знак бенда, али и много више од тога. Постала је симбол једног времена када је музика имала снагу да окупља људе различитих генерација, уверења и животних прича.
Скромност као животни стил
Можда је управо зато Точак остао толико цењен међу колегама. Док су многи јурили славу, медијску пажњу и велике центре, он је остао веран себи. Остао је веран музици.
Његова каријера показала је да уметник не мора бити најгласнији да би био највећи. Понекад је довољно да доследно ради оно што воли и да никада не прави компромисе са квалитетом.
У времену када се популарност често мери бројем прегледа, пратилаца и насловница, Точкова прича делује готово нестварно. Он припада генерацији уметника којима је најважније било оно што остаје након последњег одсвираног тона.
Више од гитаристе
Тешко је пронаћи озбиљног музичара са ових простора који није говорио о тачку са поштовањем. За неке је био узор. За друге инспирација. За треће доказ да се и на Балкану може створити препознатљив ауторски израз који нема потребу да копира било кога са стране, пише Хедонист.
Његов утицај одавно је превазишао границе једног бенда или једне епохе. Многи данашњи гитаристи први пут су пожелели да узму инструмент управо слушајући његове деонице. То је можда и највеће признање које један уметник може добити.
