У Библији постоји директна заповест: „Првину од првина земље своје доноси у дом Господа Бога свога“ (Књига Изласка 23:19). Када би прва гроздова зрела, или први сноп пшенице, Израиљац би га донео у храм.
Смисао првих плодова
Шта ово значи? Управо први плод је најочекиванији део жетве! У њему је сабран највећи део наше земаљске, људске жеље. Дати га Богу значи победити похлепу у самом њеном корену. Господу приносимо мали део како бисмо осветили право да користимо све остало.
Као што апостол Павле пише: „Ако је првина света, онда је и све тесто свето“ (Рим. 11:16). Иако у том месту говори о праоцима, принцип остаје исти — освећење почетка повезано је са освећењем целог пута.
Богу дајемо мали део како бисмо осветили право да користимо све остало.
Жива традиција и данас
Ова традиција није само зауставштина из претходних векова — она је жива и данас. Погледајте оне који у цркву доносе корпу најбољих јабука из прве бербе, или најлепше лале из свог врта. То је начин да се одговори на питање Писма: „Шта имаш што ниси примио?“ (1 Кор. 4:7), и да се каже: „Господња је земља и све што је на њој…“ (Пс. 23:1).
Али ако је све јасно око врта, шта је са временом? Време је наша савремена жетва. И ту закон првина делује једнако снажно.
Прва мисао као „првина ума“
Прва мисао је „првенац“ нашег ума.
Ако је принесемо Богу („Слава Теби, који си нам показао светлост!“), освећујемо читав ток мисли за предстојећи дан. Устати на молитву пре него што се отвори телефон, пре него што се узме књига или седне за доручак — то је наша духовна првина. Богу дајемо прве, још поспане минуте. То је наш принос.
Зашто не „касније“?
Ако већ од јутра допустимо уму да лута у празним мислима, касније ће бити много теже да се усмеримо ка Богу. Замислите музички инструмент: ако почнете да свирате без штимовања, читава музика ће бити разуђена и нескладна.
Јутарња молитва је штимовање наше унутрашње висине. Чак и петнаест или двадесет минута јутарњег правила може осветити све преостале сате. Дан тада постаје не обична рутина, већ служење. А када у току дана, на пример у реду или на послу, наиђе раздраженост или гнев према колеги, та „првина“ делује као имунитет.
Довољно је сетити се: Ја сам овај дан јутрос дао Господу — могу ли га сада оскрнавити својим гневом?
Како пренети ово на децу?
Често родитељи одлазе на посао пре него што деца уопште отворе очи. Како дати пример, а да се вера не претвори у досадну лекцију? Деца — и мала и тврдоглава тинејџерска — веома осећају атмосферу.
Ако родитељ устаје у пет ујутру и моли се, у кући остаје „мирис“ мира. Наша молитва у празној кухињи је залог да је дом под заштитом. Речима Светог Јована Златоустог: „Где је молитва и благодарење, тамо се јасно показује присуство Светога Духа, демони се прогонају и свака непријатељска сила одлази.“
А шта ако деца уопште не слушају?
Ако им је паметни телефон ближи од молитвеника и чини се да ништа не помаже? Не треба очајавати. Увек можемо да замолимо помоћ од самог Бога и Његове Пресвете Мајке. Они су Родитељи свакога од нас и неће напустити Своју децу.
Ако наше речи нису довољне — замолимо Њих, и Они ће пронаћи начин да дотакну срце тамо где смо ми немоћни. Најважнији су наш пример и наше поверење.
Наш дан је као чисто поље, а „првина“ одређује шта ће на њему расти. Нека почетак не буде кафа и вести, већ благодарност и знак крста. То није само традиција. То је право да повучемо границу: овде је Божје царство, овде је Његов мир. Од тог малог корака почиње велики живот са Богом.
