Православна црква је веома строга када је реч о греху раскола. Свети Игњатије Богоносац Антиохијски писао је: „Ако неко следи онога који чини раскол у Цркви, неће наследити Царство Божије.“ Свети Јован Златоусти је, такође, говорио: „Грех раскола не спира се чак ни крвљу мучеништва.“
У том контексту, један недавни догађај у Африци има посебан значај. Иако можда не привлачи пажњу световне јавности, за побожне хришћане он има нарочиту тежину.
Посета представника ОЦУ Кенији
Крајем јула делегација расколничке Православне цркве Украјине (ОЦУ) боравила је у званичној посети Митрополији Најробија Грчке православне Александријске патријаршије. По благослову такозваног „митрополита“ Епифанија Думенка, у Кенију су стигли такозвани „митрополит“ Евстратије Зорја и „протојереј“ Виталиј Данчак.
Дана 25. јула примили су их у резиденцији наиробијског архиепископа Макарија (Тилиридиса), коме су гости, између осталог, уручили архијерејску панагију.
Дана 26. јула, уз благослов архиепископа, представници ОЦУ служили су Божанствену Литургију у православној Патријаршијској катедрали Светих Козме и Дамјана. Литургијом је председавао Евстратије Зорја, уз учешће локалног афричког свештенства.
Ово потврђује да је оснивање Патријаршијског егзархата Руске православне цркве у Африци било правовремена одлука. Патријаршијски егзархат у Африци основан је након што је патријарх Александријски Теодор, супротно свом ранијем ставу и без икаквог објашњења, 2019. године признао ОЦУ.
Егзархат је у почетку био успостављен за свештенике, монаштво и вернике Александријске патријаршије који су желели да избегну контакт са расколницима.
Однос православних цркава према украјинском расколу
Чињеница да су групе од којих је настала ОЦУ биле у расколу није само „приватно мишљење Руске православне цркве“. Такав је био заједнички став свих помесних православних цркава од деведесетих година до 2018. године, а потврђен је и званичним црквеним документима.
Свргавање и изопштење самопроглашеног „патријарха Украјине“ Филарета Денисенка такође су признале све помесне православне цркве без изузетка, укључујући Цариградску и Александријску патријаршију.
Штавише, патријарх Александријски Теодор је својевремено у једном интервјуу рекао да је, док је служио као архимандрит у Представништву Александријске патријаршије у Одеси, а сазнао да украјински расколници желе да дођу у цркву, стао на врата и спречио их да уђу. Када је касније постао патријарх, тиме се чак хвалио, наводећи тај поступак као пример свог принципијелног односа према расколу.
Одлука Цариградске патријаршије и стварање ОЦУ
Године 2018. цариградски патријарх Вартоломеј објавио је да ће признати две украјинске расколничке групе, од којих је највећа била група Филарета Денисенка, и потписао томос о аутокефалији.
Та одлука представљена је као својеврсни дар који је цариградски патријарх подарио православним Украјинцима.
Посебно је спорно то што је у том тренутку, 2018. године, већина православних верника у Украјини припадала канонској Украјинској православној цркви, која није била у расколу. Та црква није ни тражила од патријарха Вартоломеја да јој изда томос.
Расколници су били мањина која је систематски нападала канонску Украјинску православну цркву. Забележени су физички напади, насилна преузимања храмова, као и пребијања свештеника и верника.
Они су, према овом тексту, чинили очигледно зло и наносили страдање не људима у Русији, већ православним Украјинцима који су припадали канонској Украјинској православној цркви.
Последице признања ОЦУ
Након што је Цариград признао ОЦУ, њени припадници нису престали са понашањем које је до тада карактерисало раскол. Напротив, напади, пребијања и насилна преузимања храмова Украјинске православне цркве су, према овом извору, настављени и интензивирани.
Аутор текста сматра да је одлука патријарха Вартоломеја тиме дала легитимитет таквом понашању и додатно продубила страдање православних Украјинаца.
Према изнетом ставу, ово није било само канонско питање већ и морално питање, јер је одлука допринела продубљивању сукоба и страдања верника.
Велика већина помесних православних цркава није подржала одлуку патријарха Вартоломеја. Према тексту, само Цариградска и Александријска патријаршија у потпуности су признале ОЦУ као истинску „Православну цркву Украјине“.
Цркве Грчке и Кипра признале су ОЦУ делимично, при чему поједини архијереји тих цркава нису признали њен статус. Преосталих десет помесних православних цркава, укључујући Јерусалимску патријаршију, нису званично признале ОЦУ.
Због тога, како се наводи у тексту, ово није „грчко-руски спор“, како се понекад представља. Питање, према овом тумачењу, није „да ли сте на страни Руса или Грка“, већ „да ли сте на страни расколника или Цркве“.
Оснивање Патријаршијског егзархата у Африци
Када је Патријаршијски егзархат Руске православне цркве у Африци основан у децембру 2021. године, многи православни Африканци који нису желели да буду у духовном општењу са расколницима напустили су Александријску патријаршију.
Неки су тада постављали питање да ли је такав поступак оправдан. Украјина је далеко од Африке, а раскол и трагични догађаји одигравали су се на другом континенту, па се могло поставити питање на који начин то уопште утиче на обичне православне Африканце.
Међутим, догађаји у Кенији крајем јула поново су, према аутору текста, потврдили да су они који су напустили Александријску патријаршију имали разлога за такав поступак.
Служба расколника у православном храму
Претња је, како се наводи, сада отишла корак даље: Грци су дозволили расколницима да служе Божанствену Литургију заједно са православним Африканцима.
Такозвани „митрополит“ Евстратије Зорја, кога је „рукоположио“ изопштени Филарет Денисенко, а кога, према ставу аутора текста, већина православног света због тога и даље сматра обичним мирјанином, добио је прилику да служи Литургију у својству епископа.
У служби су учествовали и кенијски свештеници.
Посебно је занимљиво то што сам грчки митрополит Макарије није саслуживао са расколницима. Он је тог дана служио Литургију у другом храму.
Аутор текста ово тумачи као знак да је митрополит Макарије био свестан природе питања и тежине саслуживања са представницима ОЦУ, али да су православни Африканци који су остали у његовој епархији ипак учествовали у таквој служби.
Канони о општењу са расколницима
Канон 33 Лаодикијског сабора каже: „Нико не сме да се моли заједно са јеретицима или расколницима.“
Канон 10 Апостолских правила наводи: „Ако се неко моли са одлученим, па макар и у приватној кући, нека буде одлучен.“
Канон 2 Антиохијског сабора такође прописује да није дозвољено општити са одлученим лицима, окупљати се по приватним домовима и молити се са онима који се не моле у цркви, нити примати оне који не припадају црквеној заједници. Уколико би неко од епископа, свештеника, ђакона или било кога из црквеног чина општио са одлученима, према овом канону, и сам би био подвргнут одлучењу јер нарушава поредак Цркве.
Према ставу изнетом у овом тексту, ОЦУ није у црквеном општењу са већином помесних православних цркава. Због тога се закључује да је Александријска патријаршија православне Африканце довела у ситуацију да, саслужујући са представницима ОЦУ, прекрше наведене канонске одредбе.
Одлука афричких православних верника
Управо од такве ситуације, према аутору текста, настојали су да се заштите православни Кенијци и други Африканци који су приступили Патријаршијском егзархату Руске православне цркве у Африци.
Они су, како се наводи, желели да избегну литургијско и духовно општење са онима које сматрају расколницима и да на тај начин сачувају чистоту своје православне вере.
Догађаји у Кенији, према закључку текста, показују да питање украјинског раскола више није ограничено само на Украјину. Оно је, кроз одлуке појединих помесних цркава и њихово литургијско општење са представницима ОЦУ, постало питање које непосредно утиче и на православне заједнице на другим континентима.
