Мр Предраг Бјелошевић, песник, приповедач, драмски писац, преводилац, професор режије, рођен је 1953. године у Бањалуци, добитник je овогодишње 61. Кочићеве награде, која носи име писца Петра Кочића, симбола слободе, патриотизма, језика и моралне непоколебљивости.
Награђени књижевник сматра да Кочићу, који је умро пре 110 година, треба и сада захваљивати „колико год то необично звучало, зато што нам се он, у много чему, још није престао обраћати”.
У разговору за „Политику” Бјелошевић објашњава своје ставове о времену у којем је писао Кочић, садашњем значају његовог дела и језика:
„Кочић је наш савременик. И данас је један од најактуелнијих српских писаца. Његове теме и ставови нису исцрпљени, мада су се друштвене и политичке прилике мењале као и царевине, границе померале, али су остала иста питања која је желео да разјасни са својим народом.
Шта значи човекова слобода, шта правда, шта значи бити свој на своме, говорити својим језиком и писати својим писмом, колико човек може издржати понижење, и где почиње тренутак када више не пристаје на то. Његова књижевност заснована на људској истини трајно наставља да говори, јер не припада једном времену.”
Кочић је завичај претворио у универзалну причу
Шта је Кочић унео у српски језик и српску књижевност? Које су темељне карактеристике његове књижевности, која је актуелна дуже од једног века?
Кочић је у српску књижевност унео лепоту и трагизам крајишког села, али тај простор код њега није остао провинција. Постао је свет. У томе се и препознаје величина писца, његово настојање да завичајно учини општим, да локални говор претвори у језик уметности, а судбину једног човека у слику људске судбине. Зато јунаци његових приповедака живе и данас, не као музејске фигуре, него као људи чије особине, слабости, ране и побуне препознајемо у себи и око себе.
Од Симеуна Ђака до Мрачајског проте
У чему препознајете актуелност Кочићевог дела и идеја за које се залагао и као представник свога народа у аустроугарском Сабору? У којим делима се то најбоље препознаје?
Зар и данас не познајемо људе који су своју муку претворили у причу, који се бране хумором, претеривањем и маштом?!
У причи Симеуна Ђака, неуморног приповедача и занесењака, мешају се стварност и легенда, све док прича не постане начин да се надрасте сопствена немоћ. У лику Мрачајског проте, мрачном и противречном, осамљеном, разједеном сумњом и унутрашњим ранама, Кочић указује на човека ког не угрожава само неправедан поредак извана, него и немир који му се уселио у душу. Кочић показује да није само врхунски писац, него и изванредан психолог.
У његовим делима, верно су речима насликани људи и време, успостављена прецизна лирска слика.
„Јазавац пред судом” као трајна опомена
Како тумачите дуговечност театарског живота овог бунтовног Змијањца, његових ликова, Мргуде, Давида Штрпца и Тубе, а нарочито „Јазавца пред судом”?
Причу „Суданија” можемо тумачити као претечу театра апсурда. Закон више није мера правде него маска силе. Кочић је у њој много пре него што је модерна књижевност почела указивати на бирократски кошмар показао како страна власт може створити стварност у којој је разум немоћан, а једино безумље доследно.
Мргуда носи другу врсту трагике, снагу и рањивост жене спутане средином која тешко прашта право на властиту природу и страст. У њој нема украса ни идеализације, има живота који тражи пуноћу, а налази ограничења. Зато Мргуда није само лик из једног крајишког времена, она је трајно питање колико заједница допушта човеку, а посебно жени, да буде оно што јесте.
У „Јазавцу пред судом” Кочић је створио једно од најснажнијих дела српске сатиричне књижевности. Давид Штрбац није само довитљиви сељак који надмудрује чиновнике туђинске власти. Он је човек коме су одузели право, али му нису могли одузети разум, човек кога су понизили, а који је из понижења створио оружје у језику.
Његов језик је час покоран, час подругљив, али увек бритак и слободан.
Језик као завичај, памћење и отпор
Шта је Кочићево најзначајније наслеђе, да ли је оно довољно расветљено и истражено? Да ли смо данас, у ово време, свесни књижевног дела Петра Кочића?
Кочићево највеће наслеђе је његов језик. Није га доживљавао као украс, нити као пуко средство споразумевања. Језик је за њега завичај, памћење, слобода и отпор.
У његовој реченици има земље, планине, народног говора, смеха и бола, али и прелепих поетских слика и мотива који нам не дају да заборавимо да се Петар Кочић у српској књижевности јавио прво као песник, за време похађања београдске Прве мушке гимназије, у тамошњем листу „Подмладак”, 1897. године са песмом „Поноћни звуци”, а тек 1900. завршава своју прву причу „Туба” у којој се може назрети сав његов потоњи прозни и патриотски ангажман.
Кочићев патриотизам
Шта је, заправо, Кочићев патриотизам? Где га налазимо? Колику жртву је подносио, колико трпео због тога?
Кочићев патриотизам није никада био свечана поза. Плаћао га је затвором, прогонима, сиромаштвом и личном жртвом. Љубав према народу код њега није била велика реч него велика одговорност.
Зато сматрам да Кочића не славимо истински онда када само славимо његово име, него онда када смо спремни да чујемо и оно што нам његово дело и данас замера.
Више простора за културу и уметност
Да ли се може учинити више на афирмисању и очувању књижевног дела и политичке мисли Петра Кочића?
Након тешких ратних и послератних година у Републици Српској, с разлогом смо тридесет година били окренути непосредним егзистенцијалним потребама народа. Требало је обновити куће, школе, путеве, привреду и веру у сутрашњицу.
Али прошло је довољно времена да морамо одвојити за културу и уметност више простора, више времена и више средстава. Не као милостињу ствараоцима, него као улагање у духовну снагу народа и у интересу развоја међународне културне и уметничке видљивости Републике Српске у свету.
Од Змијања до светске књижевности
Може ли се сматрати феноменом чињеница да је Петар Кочић из удаљеног краја, из планина Мањаче и Змијања, својим књижевним делима доспео много даље него што му је, првобитно, било суђено?
Кочић нам је и у томе добар пример. Он је језиком својих Стричића и Змијања стигао у српску књижевност, а из српске књижевности у трајну ризницу светског духовног и књижевног блага.
Није постао велики тако што се одрекао свога порекла и рода, него тако што га је уздигао до универзалне људске вредности.
Из Ваших ставова јасно је да Кочића и сада сматрате визионаром времена, писцем ког треба читати и следити због будућности.
Пред нама ће у све турбулентнијем времену још бити мећава, безнађа, магли и измаглица, оскудица и сумњи, али и пута којим треба ићи, све док једни другима чујемо глас.
Још снажно одјекује, у сваком од нас, и оно готово библијско питање из приповетке „Кроз мећаву”:
„Идеш ли, роде?”
Зар у њему, поред бриге за нежног сапутника у снежној олуји, не препознајемо и позив да се иде заједно?
Тај глас очајника читам и чујем као један од најчистијих Кочићевих завета своме српском роду.
„Идемо, роде, заједно, путем језика, слободе, књиге и стваралаштва, да Кочића не славимо успоменом, него делом и да не живимо само од величине наших предака, него да стварамо услове за величину оних који јесу и који долазе. Док чујемо једни друге, пред нама има пута.”
